ЛеЗ 0012510 СРБИ ВАН СРБИЈЕ. Данас, ми ван матице, у 159 држава света имамо око 4 милиона Срба, који су емигрирали, ако гледамо генетски (оних који немају наше држављанство) има нас око 20 милиона (од сеоба…). Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА Да ли неко размишља о стратегији њиховог повратка у матицу… по мени и то је једна од кључних тема која вапи за дијалогом. И то је један вид стратегије… они су нама у матици преко потребни, поготову сада… а верујем да смо потребни и ми њима. Мислим да је јасно да су Срби у расејању највећа капитална инвестиција Србије. Данас у просеку у Србију од дијаспоре улази годишње око 5 милијарди евра (као инвестиције, помоћ родбини…). / ЛеЗ 0012510 СРБИ ВАН СРБИЈЕ

ПРЕТПЛАТА - веома повољна на дигитална издања Сазвежђа З

ПРЕТПЛАТА - веома повољна на дигитална издања Сазвежђа З
Пакет важи од лета 2017 - до 30. јуна 2018.

уторак, 27. мај 2008.

ДРЕВНИ РУКОПИС ОБЛАКА (Мирослав Тодоровић)


ДРЕВНИ РУКОПИС ОБЛАКАЖарку Ђуровићу



Прочитах* да Јономами живе у изолацији
Немају писани језик и броје само до два
Све изнад тог броја називају вахоро
А реч вахоро значи много

Април 2008. проводим у родном селу
Читам Пишем Позно земљу обделавам
Шуркам око куће пуне самоте
И ћутим на начин пролећног зеленила
Премда знам да се и траве на свом језику
Дошаптавају да све има свој језик

(Искрсну однекуд сенка вавилонска)


Ево већ три дана како не чух реч људску
Само пој птица само ветра хуј
Хуј у којем су сабрани сви језици света
И сви знаци које међ горама овим чујем
Док са земљом разговарам
Поимам њен језик без иједног знака
Данима гледам древни рукопис облака

Разумем Јономаме
И Каројана песника који и моје речи записа
Подношљив је живот
кад си завршио са животом

*Политика, 22.март !998.




ЦАР ЗВОНО*



НАЈТЕЖЕ звоно на свету
Названо је Цар звоно

А какво би то било Цар звоно
Када би ко сва остала звона звонило
Цар звоно је Цар
У славу његову сва звона звоне

Мислим да и највећи песник на свету
Не пише стихове

Али то није тема за земаљске песнике

Све ређе се лаћам пера
Све мање пишем
Све више ћутим
И


*Најтеже звоно у Русији и на свету изливено је по наредби царице Ане Ивановне у Москви 25. новембра 1735.г.

Због својих габарита звоно је названо Цар звоно (ЦАРЬ Колокол). Цар звоно никада није звонило.




***

Заборављена врата
Врата која више нема
Ко да отвори
На кући давно напуштеној
Све више видик
Песми
У коју се враћам
После свега

О томе ћутљиве речи
И тишина зараслих стаза
О томе књига томови
Које су и речи заборавиле

Будућност чита стихове
Устиховима
Чујем заборављена врата
Видим како светле отворена
Са мислима моје песме
После свега

Ниш, 27. март 2008.



ВИДЕЛА зрачак
У кристалу песме
Томови тишине

27.03.2008.


ЗАВИЧАЈНИ ФРАГМЕНТИ, 2.



УЧИ те природа варљивости људског делања
Један је створитељ о Мирославе
Знаш док мотриш
Како се шума бодро враћа у поседе своје
Некдашње крчевине – њиве од шуме настале
Поново ево су шумарци победнички вихоре заставе бреза
Гости на земљи из земље поруке шаљу
Трава зна укус земље
Земља истину трајања
Земља коју си у зноју обделавао
Зарад краткотрајног трепет бивства
Е да наслутиш значења изгнанства
На начин прародитеља и сам биљка
Над којом си бдео слушајући из себе Јов-а
А ОН те чуо гледао из свега
Био у јутарњој киши што је враћала живот
Усеву који је небо ис/кушавало на свој начин
Гледао си како се радује у небо загледано
Стихом разумео тај говор
Непознат људским знацима

Своје изгнанство претвараш у будност
прикладну за мудровање што почетак са крајем спаја
и кажеш: исто је тако било са људима првим
а ти си достојан потомак њихових надања
која се своде на заблуду и замишљање раја*

Видим га како се после свега остварује
Вида ране док људска станишта
Плаве траве а дрвеће исконски шушти
На некдашњим њивама а путеви зарастају
Гледам
Орао чило лети између горских висова
У цик зоре док се врх Остреша
Обасјан првим зрацима исконски злати
За књигу неких других слова


Трешњевица, април 2007.
* М.Павловић: Замишљање раскоши

Eseji. O drevnoj svetlosti.Jedna ideja, Jezgro novog časopisa, Muzej Nemogućeg Ratara




ZIDANJE SKADRA



Uvod


Da li mi je Bog poslao Fatamorganu Kompleksa Spasovo da bi poslednje godine moga života stavio na najveća moguća iskušenja?
Ponekada mi se čini da ću i na drugom svetu sanjati MUZEJ NEMOGUĆEG RATARA, ako ne uspem da ga osnujem na ovom.
Treće izdanje MUZEJA NEMOGU]EG RATARA bilo je pripremljena za štampu sredinom jeseni 1999. godine. Iz finansijskih razloga nije objavljena krajem iste godine.
Sam naslov knjige je veoma privlačan; mogao bi, jednoga dana, biti i naziv novog časopisa.
To je prva knjiga mojih objavljenih eseja; sva tri izdanja se razlikuju. Moguće da će se i četvrto izdanje, ako jednoga dana do njega dođe, razlikovati od ovog trećeg; ali je sasvim sigurno, da će ovo treće biti osnova ili jezgro za sva buduća. To je prva moja knjiga koja je doživela i treće izdanje.
Prvo izdanje je imalo svoju adresu.
Bilo je upućeno -
Nepoznatim i poznatim.
Današnjim i budućim.
Plemenitim. Pametnim. Bogatim.
Preduzimljivim i dalekovidim. Vizionarima.

I onim najneznatnijim.
Živima i mrtvima.
Srpskom rataru i plugu.

U novom, drugom, izmenjenom i proširenom izdanju (Beograd, Zavetine, krajem juna 1998. ), preštampana su samo nekoliko tekstova iz prvog : Muzej Nemogućeg Ratara ( u celini), i još tri odlomka iz jednog podužeg eseja, kao samostalne celine: Čeljusti razjapljene prema beskrajnosti, Setva nikla sred ognjišta i Muzej žive tradicije. U njemu je, takođe, preštampano nekoliko kraćih fragmenata, preliminarno već objavljenih na drugim mestima ( u časopisima, zbornicima, mojim knjigama eseja ) .
Sve ostalo, više od polovine knjige, prvi put je bilo objavljeno u novom drugom izmenjenom i proširenom izdanju.To novo, drugo, izmenjeno i prošireno izdanje predstavljalo je skoro novu knjigu.
Ono je drukčije komponovano od prvog.
Napisao sam u tom drugom izdanju sledeće:
"Buduća izdanja Muzeja Nemogućeg Ratara treba preštampavati, naravno uz izričitu dozvolu autora, prema ovom drugom izdanju."Te reči se, po svemu sudeći, mogu odnositi na ovo treće i, možda, k o n a č n o izdanje ove knjige.

Pisac ne može znati koga će sve njegova knjiga, susretati, kroz vreme.
Prvo izdanje nije stiglo do svojih pravih i pretpostavljenih čitalaca.
Iako je počinjalo kao rebus, ono je imalo svoju odgonetku.
Znam da to prvo izdanje Muzeja Nemogućeg Ratara nije samački upalo među ljude, i da nije samački pobeglo od ljudi. Ono je umarširalo u život, kao vojska, sa mnogo nogu no sa jednom i istom lampom u duši...
Treba se pomiriti sa činjenicom da oba izdanja, izgleda, nisu naišla na svoje prave čitaoce, osim one nekolicine, koji su mi se javili.
Bili su to : a) studenti rodom iz Homolja i Zvižda; b) jedan pravnik i protomajstor u penziji i v) jedan pisac monografije o mom rodnom mestu Mišljenovcu.
Studenti su mi predložili osnivanje Društva za osnivanje Kompleksa SPASOVO.
Verovali su da se na teritorijama neke od opština severoistočne Srbije, Kučevu, Žagubici, ili već nekoj drugoj, može ustupiti do 5 hektara pustog zemljišta za osnivanje Kompleksa Spasovo. Predložili su i da ja budem doživotni predsednik i umetnićki direktor takvog jednog Kompleksa...
Nisam im odgovorio. Njihov predlog bi imao smisla da je bio propraćen i zvaničnom podrškom lokalnih vlasti.
Protomajstor N. ponudio je da besplatno sazida od kamena - isključivo od kamena - sve zgrade u okviru Kompleksa SPASOVO, kao i veliku Kulu pesnika. Sračunao je da bi za sve bilo potrebno oko 500 kubika kamena, u vrednosti oko deset hiljada DM, upozorivši me da je prevoz skuplji od samog kamena! On bi sve to sazidao, strpljivo i polako, bez ijednog dinara za svoj rad koji bi potrajao nekoliko godina, kao zadužbinu...
Plemenito i neočekivano! Međutim, gde naći deset hiljada DM i kako prevesti toliku gomilu kamenja na izabrano mesto?

Trajne zadužbine osnivaju i brinu o njima bogati ljudi; kneževi, vladari, milioneri.
Knez Miroslav, naši kraljevi i vladari; kapetan Miša Atanasijević...
Ne i srpski književnici. Ne zato što su cicije i izjelice, već zato što su sirotinja...
Sirotinja su i oni koji već imaju iza sebe i po trideset objavljenih knjiga i skoro šesdesetak godina života. Ali, to se skriva...Skrivaju, pre svega i pre svih, sami književnici, jer od svega što su imali i mogli imati, ostao im je jedino okrnjen ponos...
Pre izvesnog broja godina zanosio sam se mišlju da bi se kapital za podizanje Kompleksa SPASOVO mogao obezbediti time što bih se objavile svih 25 knjiga mog Opusa N° 1 - Umetnost mahagonija, u po 5000 primeraka po naslovu.
Solidan kapital se ne stvara objavljivanjem Dela, barem zadugo ne u zemlji Srbiji, gde se kapital namiče na drugi način...Ko bi danas ovde mogao da objavi 125.000 primeraka jednog OPUSA? Tako da je piscu jednog pozamašnog Opusa preostalo da svoju trajnu zadužbinu podiže, uprkos svemu, u rečima. U knjigama, koje su najtrajnija i najdugovečnija zadu`bina...

( Napisano pred sam izlazak knjige, povodom tre}eg, dopunjenog izdanja )


Miroslav LUKIĆ MUZEJ NEMOGUĆEG RATARA
(str. 5-8)


CIP - katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd

886 . 1 - 4

LUKIĆ, Miroslav
Muzej Nemogućeg Ratara : fatamorgana
kompleksa Spasovo : eseji o drevnoj svetlosti
/ Miroslav Lukić. - 3. , izmenjeno, prošireno
izd.. - Beograd : Mobarov institut piščevih
izdanja ; Rabrovo : Zavetine, 2000 (Rabrovo :
Bela manufaktura Press ) . - 135 str. ; 20 cm.
(Umetnost mahagonija : opus n° 1, 1968 - 2000 ; knj. 24)
(Dela Miroslava Lukića : u 25 knjiga)
Tiraž 1000.
ID = 87122444

Српци

Српци су данас село са влашким живљем, али његово име показује да су га основали Срби. По предању село је било расељено и обновио га је почетком XVIII века Стеван Косовљанин који се доселио из села Божевца. То је предак данашњих Павоња (славе Св. Николу) који су се порумунили међу влашким живљем. Преци Ангелоња (славе Св. Николу) су влашки сточари а дошли су у исто доба из села Бискупља, у близини В. Градишта. Вушоњи (славе Петковицу) су Царани, досељени из Румуније. Костићи (славе Св. Николу) су Власи из блиског села Мустапића; њихови су преци досељени крајем XVIII века. Из Чиклове у Банату призетио се у кућу Радула Мартиновића-Ангелоња Јон Њамц и узео њихову славу Св. Николу; тако се и ова породица сада зове Ангелоњи. Бировешће (славе Петковицу) су Власи, досељени из млавског села Манастирице. Мозгови (славе Св. Николу) су из села Мозгова код Алексинца. Они су иста фамилија са Благојоњима у блиском селу Љешници; има их још и у Жабарима у Морави. Пешоњи (славе Св. Јована) су из села Врањева у Морави.

(стр.27)

ГЛАСНИК ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВААнт. ЛазићНАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРEДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУSur le peuplement et le developpemennt des habitas danas la region du Pek moyen et du haut Pek
(Посебан отисак из Гласника Географског друштва у Београду, св. XXV, Бењоград, 1939 , стр. 10 – 36)

Турија

Турија је, као и Ракова Бара, постала расељавањем старог села Дајше које је било насељено Косовцима. Из Дајше су прешли Срејићи (славе Ђурђев-дан), Пајкићи и Дагићи (славе Ђурђев-дан), Поповићи (славе Св. Николу), Белкићи (славе Видов-дан), Војиновићи и Ристићи (славе Св. Николу), Величкови-Томоњи (славе Св. Ђурђа) и Пероњи (славе Св. Николу); сви су пореклом Косовци. Рогићи - Јовановићи (славе Св. Николу) такође су Срби, а овде су дошли као механџије из Великог Градишта 1905 године; они су старином из Српске Пожежене на Дунаву. Трујући (славе Петковицу) најстарија су влашка породица у Турији. Њихов предак Новак доселио се са братом Ђорђем у првој половини XVIII века у данашњу Турију и затекао 10 кућа Косоваца Велића и Срејића; његов брат Ђорђе отселио се у блиско село Каону. Велоњи-Благојањи, Луцоњи и Гајићи (славе Св. Алимпија) једна су фамилија; њихови су се преци доселили из Алмаша у Банату као влашки сточари. Думитрешће и Паунецоњи (славе Св. Николу) такође су влашки сточари, досељени из Баната. И Крачунови (славе Петковицу) су Власи, досељени почетком XIX века из Крајине. Томићи (славе Ђурђиц) досељени су из блиског села Душманића средином XIX века.

(стр. 27)


ГЛАСНИК ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА
Ант. Лазић
НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРEДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Sur le peuplement et le developpemennt des habitas danas la region du Pek moyen et du haut Pek
(Посебан отисак из Гласника Географског друштва у Београду, св. XXV, Бењоград, 1939 , стр. 10 – 36)

Сена

Сена лежи у клисури Пековој као и Турија и насељена је претежно влашким живљем. Нема трагова да је на том месту било какво старо насеље. Сена је основана почетком XIX века досељеницима из Крајине. Најстарија и највећа фамилија су Бибароњи (славе Св. Три-фуна); њихови преци су дошли из Крајине почетком XIX века. Цероњи (славе Петковицу) досељени су из Алмаша у Банату. Марињешће (славе Св. Николу) пресељени су из звишког сла Волује. Влађоњи и Васоњи (славе Св. Николу) пресељени су такође из неког звишког села. Мутуљешће (славс Св. Николу и Св. Трифуна) пресељени су из села Дебелог Луга код Мајдан-Пека. Мејешће (славе Св. Николу) дошли су из млавског села Аљидова. Рајићи (славе Св. Јована) такође су Влаеи, пресељени из суседног села Љешнице око 1865 године; старином су из хомољског села Осанице. Марковићи (славе Св. Ђурђа) ,су Власи из суседног села Турије; пресељени су у Сену око 1890 год. Адамовићи (славе Св. Аранђела) пресељени су у Сену из блиског села Мустапића око 1895 године. Грујићи (славе Св. Аранђела) су влашки досељеници из млавског села Манастирице; њихови преци дошли су око 1875 године. Лукићи (славе Св. Аранђела) и Ђурићи (славе Ђурђиц) су српске породице из блиског села Мишљеновца; њихови су се преци преселили око 1870 године.

(стр. 28-29)
ГЛАСНИК ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА
Ант. Лазић
НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРEДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Sur le peuplement et le developpemennt des habitas danas la region du Pek moyen et du haut Pek
(Посебан отисак из Гласника Географског друштва у Београду, св. XXV, Бењоград, 1939 , стр. 10 – 36)

Љешница

Љешница је на излазу Пека из клисуре која везује звишки басен са Браничевом. Стари римски радови, старо гробље, затим место поред пута које се зове Селиште, темељи старих грађевина и црепуље, указују да је на овом месту било насеље још у римско доба. Али није искључено да је тада ту била и каква станица римских војника ради заштите трговине из звишке рударске области, јер се у непосредној близини данашње Љешнице одвајају путеви за Стиг и Браничево. И у римско доба важне саобраћајне линије су одржавале везе међу великим трговачким центрима: Municipium (Пожаревцем), Viminatium (Костолцем), Lederata (Рамом), Picnus (Градиштем) и Сuррае (Голупцем) и главном саобраћајном линијом, Дунавом. Али у животу овог насеља нема непрекидности; данашња Љешница није тако велике старости. Она се налази први пут као насељено место на једној карти из 1723 године. Вероватно је да и њено обнављање не пада далеко иза ове године, док је старо насеље одавно расељено те се изгубила и свака успомена на њега. Љешница није обновљена на месту где је несумњиво било старо насеље, већ даље од пута, у долини Љешничке Реке. Али се од 1897 године почело формирати право друмско насеље, поред пута. Први су сишли Попићи, затим Бурчоњи, а после њих две куће Пантоња и населили се поред друма. Село су обновили влашки сточари Даменешће-Бижоњи и Јовановићи (славе Петковицу); њихови су се преци доселили почетком XVIII века из црноречког села Кривог Вира. Бурчоњи (славе Св. Алимпија) такође су старији влашки досељеници, али не знају одакле су дошли. Почетком XIX века доселило се доста породица влашких сточара, нарочито из Крајине. У то су доба отуда дошли преци Станојоња-Баракоња (славе Св. Алимпија) и Петар Лападат из села Плавне; његови се потомци зову Лападатоњи-Лепићи (славе Петковицу). Ова је породица од увек давала мајсторе, највише коларе. Карапанџоњи-Обрадовићи (славе Ђурђиц) досељени су у исто доба из Крајине; отуда су и Пилоњи-Ивановићи (славе Св. Николу) и Марешће (славе Петковицу). У Карађорђево доба доселио се из села Горњана у Поречу поп Јанко; његови потомци су данашња влашка породица Попићи (славе Петковицу). Ово је једина породица у селу која не закопава своје мртве у гробљу, већ на свом имању. Рајкићи (славе Петковицу) такође су Власи, досељени почетком XIX века из браничевског села Чешљеве Баре. Пантићи (славе Малу Госпојину) су Власи из Рудне Главе у Поречу. Трајиловић Паун (слави Митров-дан) Влах, досељен је из блиског села Мустапића око 1875 године. Јорговани (славе Св. Јована) досељени су као влашки Цигани - коритари из Осанице у Хомољу. Има их и у блиском селу Сени, где се зову Рајићи. Пауновић Петар (слави Петковицу) је Влах; доселио се око 1894 године из млавског села Манастирице. Јевремовић ВладимИр (слави Св.Климентија) досељен је око 1909 године такође као Влах из браничевског села Царевца. Владоњи-Владићи, Пацоњи (славе Петковицу) и Бургијашоњи-Чечоњи (славе Митров-дан) старином су Косовци; њихови преци су дошли за владе кнеза Милоша из села Гамзиграда код Зајечара. Њихови потомци су се претопили у Влахе. Трајиловићи (славе Св, Лазара) су пресељени из суседног села Мустапића око 1880 године. Њихова фамилија у Мустапићу зове се Љискоњи; она је побегла од Турака у другој половиии XVIII века од Власотинаца у Мустапиће где се порумунила. Од фамилије Пешоња из блиског села Српаца доселили су се око 1874 године Лазић Мијуца и Павловић Тома, а око 1894 године Јовановић Јовица; сви славе Св. Јована. Ова је фамилија старином из села Врањева у Морави и у Српцима је порумуњена. Чокорци (славе Св. Аранђела) су Срби; досељени су као трговци 1900 године из Жабара у Морави. Радосављевићи (славе Св. Николу) и Благојоњи (славе Св. Николу) пресељени су из блиског села Српаца а старином су из села Мозгова код Алексинца. Пауновићи (славе Св. Алмипија) су Власи; пореклом су из неког оближњег села. Јовановићи (славе Петковицу) и Јовановићи (славе Св. Николу) су Цигани; први су досељени из села Бучја код Зајечара, а други из села Миљевића код Голупца.

(стр. 28-29)
ГЛАСНИК ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА
Ант. ЛазићНАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРEДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Sur le peuplement et le developpemennt des habitas danas la region du Pek moyen et du haut Pek
(Посебан отисак из Гласника Географског друштва у Београду, св. XXV, Бењоград, 1939 , стр. 10 – 36)

Мустапиће

Мустапиће је суседно село Мишљеновцу и насељено је влашким живљем. И ово село лежи изван клисуре и изван звишког басена; међутим административно припада Звижду и економски је упућено на Кучево. Старијег је постанка, али је расељено када и Мишљеновац око 1720 године; убрзо је обновљено те је већ 1733 године бројало 26 влашких домова. У породици Ђисагоња (славе Митров-дан) одржало се предање да се њихов предак Гоанжија Ђисаге доселио са сином Јаношем око 1725 године из Саске у Ердељу и обновио село. Готово у исто доба доселио се из Алмаша у Банату и Цер, предак данашњих Маркоња (славе Петковицу). Станкоњи (славе Петковицу) старином су такође из Алмаша. Љискољи-Влађиони и Каприоњи (славе Св. Лазара) су српске породице чији су преци побегли од турског зулума у другој половини XVIII века од Власотинаца; њихови потомци живећи у маси влашког живља, примили су влашке особине и језик. Неки су се иселили у звишко село Волују; има их и у Вел. Градишту, исељених такође из Мустапића. Србовићи (славе Св. Илију) досељени су при крају XVIII века из села Брестовика код Пећи: и они су порумуњени, али им жене никад нису напуштале српску ношњу. Има их и у млавском селу Рановцу, одавде исељених. Преци Битољана (славе Петковицу) доселили су се почетком XIX века од Битоља. Калушањи (славе Митров-дан) такође су српска породица; њихови су се преци доселили из околине Ристовца код Врања, а њихови потомци су порумуњени. Котојоњи (славе Св. Николу) влашки су досељеници из села Ћуракова код Вел. Градишта; њихови су преци дошли у Мустапиће у другој поливини XVIII века. Преци Балабана-Шишоња (славе Св. Јована) такође су влашки досељеници из Молдаве на Дунаву; доселили су се у другој половини XVIII века. И преци Кондуроња (славе Св. Николу) су Власи, досељени почетком XIX века из Брегова на Тимоку. Коџомане (славе Митров-дан) су Власи, старином из села Бошњана у Банату. Исти је случај и са Њемцоњима (славе Митров-дан), чији су преци досељени из села Иланче у Банату. Преци Роксана (славе Митров-дан) такође су Власи, дошли су из села Бошњака код Молдаве на Дунаву почетком XIX века. Тада су досељени и преци Кукуроња (славе Митров-дан) из Новог Села у Банату. Преци Дабића (славе Малу Госпојину) су Власи, досељени почетком XIX века из млавског села Кладурова; у селу Мелници су им остали кумови од старине. У првој половини XIX века дошли су такође из Млаве, из села Рановца, преци влашке породице Сулимана (славе Св. Николу). Из млавског села Манастирице је влашка породица Кокорели (славе Св. Аранђела). Басарабићи (славе Св. Николу) су Царани, из Бесарабије; неки су се одавде иселили у звишко село Волују. Почетком XIX века доселио се из села Калишта у Стигу Михајло Поповић, предак данашњих Мијајлоња (славе Митров-дан). Преци Уџилоња (славе Св. Аранђела) су Власи од Видина, досељени такође почетком XIX века. У исто доба досељени су из блиског села Турије и преци Карапанџоња - Чојкоња (славе Св. Алимпија) и Карајанковића (славе Пет: ковицу). У првој половини XIX века доселио се Тодор Драгишић из села Чокоњара у Крајини; његови су потомци данашњи Тодороњи-Чокоњари (славе Петковицу). Одавде их има исељених у Малој Бресници, Волуји, Нересници и Бољетину. Стопари и Теноњи (славе Петковицу) досељени су из села Могиле код Пожаревца. Преци Мандроња (славе Митров-дан) влашки су досељеници из прве половине XIX века од Рама на Дунаву. У исто доба су се доселили и преци Ивањешћа (славе Митров-дан) из села Оштреља код Зајечара. И Стевуцоњи (славе Петковицу) влашки су досељеници из друге половине XIX века; њихови преци су се доселили из села Чешљеве Баре у Браничеву. Кржоњешће (славе Митров-дан) су Власи из звишког села Дубоке; њихови су се преци доселили у Мустапиће почетком XIX века. У исто су доба дошли и преци Кокишоња (славе Петковицу) из блиског села Турије. Босоњи (славе Св. Николу) су од Мангоња који су се иселили у Дубоку. Кришани (славе Митров-дан) су старином из села Влашког Дола у близини Александровца (у Морави).


(стр.30-31)
ГЛАСНИК ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА
Ант. Лазић
НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРEДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Sur le peuplement et le developpemennt des habitas danas la region du Pek moyen et du haut Pek

(Посебан отисак из Гласника Географског друштва у Београду, св. XXV, Бењоград, 1939 , стр. 10 – 36)

Терен за изградњу Музеја немогућег ратара, Звижд, Карта горњег тока Пека, Лукићи


Мишљеновац лежи на излазу клисуре и изван звишког басена, али административно припада Звижду и економски је упућен на Кучево. Село је старијег постанка, али у животу његовом нема непрекидности. Расељено је почетком XVII века и поново насељено крајем истог века, али је опет расељено око 1720 године. Мишљеновац се убрзо почео поново насељавати, и већ 1733 године у њему је било 17 домова Срба и Влаха. Обновили су га Срби и у породици Црностокинаца (славе Св. Ђурђа) очувало се врло живо предање о њиховом претку Црном Стоки који се доселио у Мишљеновац крајем XVII века из полимских Васојевића. Црни Стока се није дуго задржао у Мишљеновцу, већ је као сточар често мењао место. Прво се преселио у блиско село Душманиће, а одатле је прешао у суседно село Клење, затим у Раброво, па у Триброд и на послетку се задржао у Великом Градишту. Овде се завадио са спахијом и побегао у хајдуке. Хајдуковао је неко време по околини са хајдуком Јанком из суседног села Мустапића; кад су се аустриском окупацијом прилике промениле вратио се поново у Мишљеновац. Преци Маринковића (славе Св. Николу) досељени су с Косова између 1720 и 1733 године. У исто доба доселило се и неко-лико влашких породица из Баната; њихови потомци су данашњи Срејићи, Кочићи, Јојићи, Марковићи (сви славе Св. Ћирика), Ракићи (славе Св. Петра) и Голубићи (славе Св. Ђурђица). Ове су влашке породице упале у српску средину и помешале се са српским живљем, што је утицало на њихов карактер, обичаје и начин живота. Постепено су преиначавали своје особине и прилагођавали се начину жи-вота и обичајима српског живља. Примили су прво славу да би и они могли позивати и гостити своје суседе Србе, а постепено су усвајали и друге српске обичаје. Кроз генерације су заборавили свој матерњи језик, те им је тиме ишчезла најкарактеристичнија особина; данас једино предање везано за ове породице, указује на њихово влашко порекло. Са истом струјом влашког становништва доселило се доста и српских породица из Баната, и населило по местима где је поред простора за стоку било и земље за обрађивање. Власи су ређе бирали оваква места, јер су се бавили више сточарством, нарочито овчарством, а слабије земљорадњом; они су због тога радије ишли уз Пек у планинске крајеве и бирали средину сличну свом старом крају. У то доба су се доселили из Баната и преци српских породица Јосића и Поповића (славе Св. Аранђела) и поп Јова, предак Попића (славе Св. Ћирика). После аустриске окупације, затим крајем XVIII и почетком XIX века, када је настало врење у Србији и побуна против јаничара, појавила се јака струја досељавања из источних крајева Србије. Поход против Пазван-Огглуа у Видину, који није успео, изазвао је такође досељавање многих породица из околине Видина, Крајине и Тимока. Ово су били више земљорадници, који су се радије насељавали на местима где је било више земље за обрађивање, док су ређе ишли уз Пек у планинске крајеве. У то су се доба доселили из околине Зајечара преци Лукића (славе Св. Аранђела) и населили прво у селу Нересници, где их је природа штитила од турског зулума. Доцније су се преселили у Мишљеновац, где је било више земље за обрађивање и где је природа слична природи њиховог старог краја. Иако су побегли од турског зулума из свог старог краја, он их је и овде нашао и натерао једног члана ове породице, Рајка, да се одметне и да хајдукује по мајданпечким планинама. Због тога су Лукићи морали често мењати места, да би заварали траг Турцима; вратили су се у Мишљеновац тек пошто су Турци ухватили хајдука Рајка и обесили га недалеко од Мајдан-Пека. И данас се место где је Рајко обешен зове Рајково. а речица у близини Рајкова Река. Преци Црвенкића, Војића и Рајковчића (славе Св. Лазара) доселили су се такође у исто доба из села Јасенице у Крајини. Од Црвенкића је био хајдук Станко који је хајдуковао заједно са Рајком; њега је издала сестра и Турци су га обесили у Горњој Крушевици (Кучеву). Манојло, предак Башића (славе Аћима и Ану) доселио се такође у исто доба из села Шаркамена у Крајини. Преци Дабића (славе Св. Ђурђица) дошли су из видинског краја, а преци Мишића (славе Св. Стевана) из зајечарског краја. Из села Брестовца, код Зајечара, доселила су се два брата; један се вратио натраг у Брестовац и од њега је тамошња Кочина фамилија, а други је остао у Мишљеновцу и од њега су данашњи Стојиловићи (славе Св. Петра). Хајдук-Вељкова Крајина је била такође узрок јачег насељавања овог села становништвом из источних крајева Србије. У то су доба дошли из села Јасенице у Крајини Груја, предак данашњих Грујића (славе Св. Ћирика) као и преци Кузмића, Ракића, Јелића, Обретковића и Милојевића (славе Св. Ћирика). Из истог су места дошли у то доба преци Симића и Новића (славе Аћима и Ану) и Илића (славе Митров-дан). Ових последњих има и у селу Зеленикову код Голупца. После ослобођења Србије и у другој половини XIX века било је појединачних досељавања из Браничева. Тада су дошли преци велике фамилије Миленковчића (славе Св. Лазара) из села Триброда у срезу рамском; они су старином из Баната. Преци Радића и Милетића (славе Св. Аранђела) досељени су из села Макаца, такође у срезу рамском.
(стр. 29 -30)

ГЛАСНИК ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВААнт. ЛазићНАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРEДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Sur le peuplement et le developpemennt des habitas danas la region du Pek moyen et du haut Pek
(Посебан отисак из Гласника Географског друштва у Београду, св. XXV, Бењоград, 1939 , стр. 10 – 36)

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"