УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Магазин (излази десетодневно)

  • НОВИБУСУР 00433 - 00434 /2017. - *СУРБИТА Диз НовиБуСур – * *Новине будућности* *Десетодневни избор "Заветина"* Седиште летње редакције "Новибусура", "Заветина" *Стара наша косовска метафиз...
    Пре 1 дан

четвртак, 18. октобар 2012.

„ПРОВАЛА ОБЛАКА“ и „ИСТИМ РУКОПИСОМ“/ промоција књига Милисава Миленковића



20. Октобар 2002.

Неколико уводних речи на промоцији књига Милисава Миленковића дао је Светомир – Бата Мирковић – председник Управног одбора Центра за културу Мало Црниће и члан жирија 31. ФЕДРАС-а:
Данас ћемо имати промоцију двеју књига: „Провала облака“ и „Истим рукописом“ Милисава Миленковића. Промоција је већ била у Удружењу књижевника Србије у Београду, али нигде то лепше не изгледа него у родном месту а то је била обострана жеља и нас и писца који је један од оснивача ФЕДРАС-а и часописа „Стиг“ чији је 88. број сада у вашим рукама. Милисав је један од оних који стално брине о изласку часописа и то ће чинити и убудуће. С обзиром да се ради о великом писцу, великом човеку и великим књигама, сасвим је логично да о њему и његовом опусу говоре и најбољи књижевници и књижевни критичари. Учиниће то данас Чедомир Мирковић – књижевни критичар и књижевник из Београда, Миломир Краговић – књижевник и директор „Верзал-преса“ из Београда, Срба Игњатовић – књижевник из Београда и прошлогодишњи лауреат Књижевне награде „Србољуб Митић“ и књижевник Радомир Андрић, који је ове године члан Жирија 31. ФЕДРАС-а. Уобичајено је да аутор говори на крају, али ја ћу замолити Милисава Миленковића да вам се одмах обрати, а обратиће се и на крају.
Милисав Миленковић: Ја не знам да ли ми је милије што се налазим овде са вама или сам више почашћен што је организован један овакав скуп поводом мојих књига. Свеједно, и на једно и на друго вам искрено, топло и од срца захваљујем.
"Заветине" на планини Радан, Ивање, октобар 2012.


Миломир Краговић: Када сам био сасвим млади песник и када сам почињао ту своју новинарску каријеру заиста сам био убеђен да сваком својом песмом, да сваким њеним коментаром мењам свет, а да ти некакви велики творци читају те моје песме и те моје новинске текстове и да гледају на то као на некакав глас разума и некакав глас могуће памети. Овде у присуству младих дама које су на почетку своје каријере морам да кажем да у својој педесетој години сам схватио да глас песника, а глас новинара не слушају, не гледају и не памте велики творци наших судбина. То је прва невесела истина на крају овог и на почетку новога века. А сигуран сам да када би се слушао глас песника, глас филозофа, а мање глас активиста и глас људи који имају кратко памћење и кратку памет, да би било много боље овоме свету а пре свега овој пренасељеној планети која све више постаје једно глобално село а како видим са почетком клонирања оваца нисам сигуран да ускоро сви људи неће бити један клонирани модел, али по мери лошег. Ово говорим због тога што и када је објавио „Родну кућу“ Милисав Миленковић и када је написао „Провалу облака“ и када је овде у часопису „Стиг“ написао песму „Стршљенови“, он је заправо хтео да каже једну врло једноставну ствар: нема будућности, нема нама хлеба, ако не будемо добро спознали сопствене коренове и не будемо ли веровали сопственим мудростима. Само такав ослонац на сопствену духовитост може ову земљу и овај народ, може овај свет да покаже аутентичним, може да покаже свеколике вредности јединке која је заиста уплашена у свим парадоксима и у свим замкама које је окупирају. И зато мислим да „Провала облака“ као једна својеврсна поема која говори да све у грчу и пени, која говори о заблудама, која говори о времену зла, која говори о свим тим парадоксима, о свим тим обрнутостима, која говори да је Косово најскупља српска реч, која говори о свим провалијама, која говори о посрнулостима душа, која говори о празнинама, о јауку, о болу, је у суштини покушај да се на прави начин, један смислен начин каже да је „родна кућа“ центар свих будућих ангажмана, односно будућег живота свакога нараштаја, односно сваке генерације.
Морам да кажем да друга ствар која ме не весели, да ти активисти светски и такозвани глобалисти мисле да је неважна чињеница која се зове родна кућа и да није да није битно зашто ја толико инсистирам, односно да песник каже да је Миленковић да сам ја Краговић. И сматра се да ми то врло једноставно можемо да решимо ако променимо изводе из књиге рођења и заиста мене интересује као песника ако бих променио то своје име и презиме и заборавио да ми је деда био Петровић и рекао себи да је тачно да сам рођен испод Копаоника, али да сам се васпитавао на холандском сиру. И да сам ишао у Рашку да једем пиг-мек и да презирем јагњетину, страшно ме занима да ли ћу бити бољи песник и да ли ће мени бити боље? Та промена презимена код суровог џелата, не значи да нас је примио у тај нови катастар.
Према томе „Провала облака“ сада у овим хоровима разноврсних гласова, јесте појединачни глас, али ја сам убеђен, не зато што сам овде у овом крају, да ће све више показивати да је песник био у праву и да није смо он у дилемама и који тако размишља и да је немогуће да има тако добре клониране мечке које ће играти само пред комшијским вратима. Мечка иде унакрст у непредвидивим путевима и да се ми манемо једне патолошке тезе да комшији цркне крава, а ја кад сам био у Јапану, они ме питали да ли болесна крава, ја сам им одговорио, не господине, већ најбоља крава.
Сада видим да је савршенија теза, нека цркне комшија. Према томе, не заборавимо да смо ми на стишкој земљи и да све што будемо додавали, заправо морамо знати чињеницу, да смо ми европски народ. И да нас не треба да примају у Европу они који су мање европски народи. То значи да „Родна кућа“ Милисава Миленковића, без обзира што сам ја сада правио неке инсерте да бих шире причао о тој поезији, заиста суштински нас враћа на прапочетак, а без тог прапочетка, верујте ми, ни дијалектички, ни етички ни антрополошки, ни како год хоћете, немогуће је наставити према новим почецима. Хвала.
Срба Игњатовић: природно је да, кад говоримо о поезији, да говоримо и о култури, придружујући се једном таквом дискурску, ја ћу вам испричати једно скорашње властито искуство. Реч је о међународним сусретима писаца који се одржавају у Београду и имају своје место у нашој култури и у нашем културном календару. То је прилика када се појаве и наши страни гости, колеге из света. Занимљиво је чути шта они мисле. Била је ту једна занимљива екипа људи из Шпаније, рачунајући наравно и друге колеге са америчког подручја, показали су велике амбиције да отворе властити културни центар, библиотеку и др. и изричито рекли да их занима пласирање њихове литературе на српски, руски и румунски; што су могли да ураде по Европи, они су већ урадили. На питање зашто и како, они кажу, култура иде прва. А у ствари нису рекли додатак, зато што је то јефтино, то значи да култура уопште није скупа у свим својим појавним манифестацијама, књиге спрам велике економије, велике трговине, велике производње, поезије и сл. делује јако скромно  и јефтино, а опет као лајт-мотив често ми се враћа реченица једног нашег пољског пријатеља Јулијана Крокузера који је, говорећи о српској поезији минулог двадесетог века, казао да можда највећи допринос српске културе европској култури управо наша поезија. Можда то звучи као некаква јерес, али шта ћемо, ако се испостави да је то заиста тачно. Наоко би то била катастрофа за све оне скупе области, па и модерне медије, који су далеко утицајнији и далекосежнији итд. А та поезија која кошта најпре мало папира и оловке, па онда дођу компјутери и све остало, значи има изузетну продорност и неко место у времену и у историји.
И књига Милисава Миленковића „Провала облака“ рекао бих да  подразумева један овакав контекст значињски, јер она почиње песмама које су налик на сонду спуштену у време. Спуштену у нешто што је давно прошло, али не да би се на некакав старомодан, да кажем романтичарски, идиличан начин опевало, препевало, евентуално у некаквом новом кључу, већ да би се направила једна, или некаква историјска пројекција евоцирала, већ да би се управо једна трансисторијска и у основи нехронолошка, неисторицистичка пројекција града као неке врсте живога бића, јер у њега он не постоји без свих ових људи који у њему живе, налик живоме организму. Реч је наравно и о одређеном граду „Београдом временом“ гласи уводни циклус, али је речи о граду уопште, о митском граду као кључу нове модрене цивилизације. Спуштајући ту сонду у време, изнедрио је у један мах бриљантну лирску минијатуру. Милисав Миленковић приповедајући о томе како су око тог града ратовали Угри, Византинци, селећи његов камен са једне обале на другу Угрисуод истог камена зидали Земун, а Византинци су га преотимали па враћали на другу страну и градили Београд, и тај камен је у ствари темељ града и постао једна велика временска и просторна трансисторијска метафора. Додајмо да је овај циклус надахнут и то нескривено прозама Милорада Павића. Он на неки начин кореспондира, дописује се, надовезује на те прозе и може се сматрати неком врстом омажа надовезивања, доградња, надопуњавања онога што је Павић у најбољим својим тренуцима желео да каже.
Било је речи о песмама обједињеним и под насловом „Тврди повез“. То је наоко једна специфична синтагма везана за штампарство, за издаваштво, књига у меком повезу, књига у тврдом повезу, овде је наравно опет реч о метафори, о једној синтагми која има метафорично значење. Тај тврди повез је овде синоним извесне стеге и нимало случајно у том циклусу кључни су берлински мотиви, где се наравно јављају и Брандембуршка капија и Рајхстаг и порушени Берлински зид, а Немци и Срби и Руси, један колоплет мотива. Прилика је то уствари да се ту на неки начин сусретну и немачка судбина као елемент европске судбине у оном ужем смислу речи и наша судбина која је такође српска судбина и судбина  Косова која је такође део европске судбине, али ми знамо како се те две историје ретко поклапају, па углавном и најчешће сударају. При томе наш песник говори са пуним уважавањем велике немачке историје, велике немачке културе, говори на један начин који је готово код нас традиција, насупрот засићеним немачким ауторима који се поигравају са својом историјом и културом. Када наш песник, у конкретном случају Милисав Миленковић кад спомене Гетеа, то је једна културна чињеница првог реда, повлачи аутоматски одређене референце, а Алфрид Алстел се поиграва и прича анегдоту у једној својој песми о Гетеу који је кренуо до неке своје љубави, на пола пута сазнао да она има кијавицу. Пошто му се није ризиковало да и он добије прехладу, он се брже-боље вратио назад и њој послао најбоље поздраве. То је, дакле, некакав проблем који ми имамо са том врстом света, јер понекад испада да та њихова пунозначна историја са којом се они спрдају, нас и даље притиска са разлогом, јер су консеквенце које смо на овом тлу доживљавали, најчешће веома озбиљне и веома трагичне и то све то ових дана.
Циклус „Зверињак“ о коме је Радомир Андрић посебно говорио у знаку наравно, те исте српске судбине, проткане са два велика песничка имена...Морам да кажем да Милисављев поступак, приступ песничком тексту у извесном смислу ерудитан, али не нападно ерудитан, није реч о некаквој силеџијској учености која се префорсирано јавља у његовим песничким текстовима. Реч је о оној ерудицији, о оном познавању литературе, поигравању, надописивању које је у ствари у сржи наших данашњих модерних књижевних текстова. Те две судбине, те пророчке речи два велика песника осип Мандељштам или какав је био футуриста, маштар Велимир Хљебников, уткане су дакле универзална. Циклус „Мртви морепловци“ има два репера географска и два симбола, чини ми се доста кључна. Један је Витлајем са свим оним шта Витлајем саозначава, други је мртво море, као опет један симбол библијске врсте и нешто што је доживљено и проживљено као неки други простор који нас чини другојачијим, можда смиренијим, који нам отвара нове видике и на самога себе, отвара шансу за извесну, рекао бих лирску ретроспекцију.
Циклус „Врт књига“ има песме које су окупљене око имена која су такође постала својеврсни свети симболи наше културе и наше литературе, било да је реч о Тодору Манојловићу или о великом Миливоју Живановићу, о Јесењину који је и руски и наш јер се до те мере код нас примио, о Његошу, Иви Андрићу, о Растку Петровићу, о Матићу или о Милени Павловић Барили, која је овде у завичају а која је давно светско име, нешто чиме се ми можемо у свим ситуацијама подичити и те песме имају елемент портрета, управо онако како сажимају своје јунаке, мада је то примереније када је реч о прози.
То су јунаци наше културе, дакле елементе портретисања, да би чини ми се да је и Радомир Андрић имао исту поенту свом тексту, а овај последњи циклус „Антиљубав“ антеј веза са земљом, спрега митски „Антеј“, који своју снагу црпи из родног тла и љубав као један универзални мотив и универзални симбол, уз укрштај и античких мотива и љубавних мотива који парафразирају и на Пушкинову легендарну Татјану, да би дакле тај закључак ове књиге, тај завршни циклус унео елементе оптимизма у једно певање које је прожето трагичним тоном.
Да додам парченце формалног описа. Књига је исписана равноправно, готово у слободном стиху, у везаном стиху и ту се смењују рецитативи који циклус песама претачу у поеме са катренима, са дистицима као формом која је карактеристична за везани и за строги стих и унутар тога оно што све премрежује један, како неко од мојих часних предговорника рече, препознатљив језик. Дакле језик је тај који спаја то што је и природно све ове разнолике песничке форме у једној изобилној и изазовној увелико актуелној и на неки начин и лирској форми у најбољем смислу те речи интонираној књизи.
О есејима нећу говорити јер нисам био у прилици да књигу прочитам, али знам да Милисав Миленковић уз поезију пише и критике и огледе и есеје и то је онај плус, знак да он није песник голих руку, да је заправо човек који промишља и поезију и културу и литературу, вреднује, рангује, заправо непрестано се одређује унутар једног домаћег и страног литерарног универзума. То је мој утисак на основу онога што фрагментарно знам а надам се да ћу као и ви бити у прилици да ову књигу прочитам.
Чедомир Мирковић: Ја ћу у назнакама говорити о стваралачком портрету Милисава Миленковића имајући у виду да је овде већ изречено доста тачних запажања. Чини ми се да је прави тренутак да о Милисаву још нешто кажемо у тренутку када су објављене истовремено две књиге које оличавају две различите области књижевне, којима се он бави и једну трећу – драмску која овде није заступљена. То је збирка песама „Провала облака“ која је једна из серије песничких књига објављених током протекле деценије и књига критика и есеја „Истим рукописом“. То је за мене утолико изазовније што је Милисав Миленковић од специфичних стваралачких личности, оних који су радећи и јавне послове од општег интереса, оне што се некада називало народним пословима, свој ауторски рад помало сам померао у страну и стапао га безмало у неку врсту колективног напора. Али такви аутори обично у једном тренутку зрелости изненаде дометима и количином онога што су урадили. То најпре показује књига „Провала облака“. То је књига зреле медитативне лирике. То је од оних књига које нас наводе одмах и да себи поставимо питање зашто људи пишу поезију? Из искуства дугогодишњег знам да она књига која нам не поставља то питање, најчешће није се наметнула оном количином мисаоне и језичке енергије. Зашто човек пише? Због осећања да песмом може тачније, прецизније, сугестивније, интензивније да формулише и да пренесе другима своје осећање света. Своју запитаност ко смо, какви смо шта је то што нас са толиким емоцијама и страстима води кроз то краткотрајно пролажење животном сценом. Ко смо појединачно, ко смо као народ, каква нам је судбина? То је уосталом овде речено, и тема и најдиректније тема поезије Милисава Миленковића.
С разлогом је овде више пута указивано на његову књигу из 1994. године „Родна кућа“ која је и насловом и садржајем кључна књига која отвара и поетику и схватање живота, износи у да је основни, главни мотив родне куће у значењу и сопствене куће и завичајне куће и националне куће и универзалне куће, куће која постоји због уметности и на тему Милисав Миленковић варира у различитим врстама песама, различитим инспирацијским поводима у песмама које имају дневнички карактер. Његове песме врло често имају и датуме кад су настале, у песмама које имају нешто утопијско, то су оне песме које негде из неких удаљених крајева покушавају да призову и родну кућу и нашу судбину. У књизи „Провала облака“ тај слојевити степенасти мотив родне куће, сопствене и националне завичајне судбине, допуњен је једним оквиром спознаје или прецизније, тачније, деликатније спознаје и националног менталитета који има и оне позитивне и оне зле стране и који је део те истине о родној националној кући. Разуме се, све је то могућно са језиком који треба да буде прави песнички језик. Језик који је напрегнут, који настоји да оно невидљиво изнесе пред читаоца, пред слушаоца. У таквом случају песничко мишљење је ефикасније.
То је оно мишљење које није информативно, колоквијално, које није уобичајено. Дакле, једна књига са више тамнијих тонова него претходне, али књига која у поетику и језик и поетску разноврсност чини врло прегледном и убедљивом.
У неком другом разговору где би било више времена ја бих доказивао да су и критике Милисава Миленковића у сагласности са истом оном радозналошћу и истим оним поривима из којих је настала поезија. У овој књизи су заступљене критике и два есеја на крају настајали у периоду од 1994. до 2000. године. То су критике о књигама које су се у то време појављивале у новинама. Реч је о критикама које уважавају захтев новинске критике да буде и информативна, да читаоцу изнесе свет књиге, језик књиге и да се заложи за контакт с будућим читаоцем, са потенцијалним читаоцима у мери у којој то књига одређена заслужује.
То је по мом мишљењу врло значајна књига и портрет Милисава Миленковића не би био потпун у овом тренутку да се та књига није појавила, најпре њему је на руку ишло то што се у том раздобљу појавио велики број врло значајних и вредних књига у српској књижевности. Милисав Миленковић спада у оне читаоце и критичаре који осећа то позитивно узбуђење пред чињеницом да се појавила нова добра књига. И ја мислим да је то врло значајна околност. Њега не воде неки разлози доктринарни, генерацијски или други, њега води то позитивно узбуђење да национална књижевност добија једну нову, још једну добру, занимљиву, квалитетну књигу. Њега узбуђује то и то је иста она потреба да се спознаје родна кућа. Наиме, посебно језик књижевности, који је најсуптилнији, то је најзначајнија одлика једног народа, а народ какав је српски, који сем заједничке религије, нема готово ништа друго, што би га кроз време чинило константним, чак ни територијалне границе. И оне су променљиве, неухватљиве, све до данашњих дана. Књижевност се појављује као једна од тих константи, једна од тих несумњивих позитивних чињеница која српски ентикум уклапа у цивилизоване народе без сумње и на најбољи начин. Са малом дигресијом, ја бих подсетио на једног значајног познаваоца српског народа, који је написао књигу, можда као недовољно запажену, а то је чувени руски посланик, амбасадор у време Првог светског рата, који је написао једну студију о Србима пратећи Српску војску и Владу. И он на једном месту каже „необично ми је што сви Срби изузетно цене, прецењују своју књижевност. Чак су ми „ – каже – и официри више причали о својој књижевности, него о рату који је управо почињао“.
Мислим да има тог осећања да је уз религију, језик књижевности оно што један народ чини цивилизованим народом и отуд та радозналост. Сад преносим на ове критике које су озрачене тим узбуђењем и чињеницом да се појавила нова квалитетна књига. Милисав Миленковић са познавањем апаратуре и са свешћу да је критика у новинама једина врста мешавине књижевности и новинарства настоји да што више каже о писцу и књизи и да препоручи књигу читаоцу.
Ове две књиге, збирка песама која долази у једном заиста убрзаном ритму публиковања песничких књига и ова књига критика, говоре о Милисаву Миленковићу као озбиљном ствараоцу који је посвећен књижевној уметности, који зна да је у језику суштина књижевности и при том изузетно добро осећа и зна да једна књижевна авантура има изгледе на успех ако рачуна на оквир књижевности, пре свега националне књижевности, али и књижевности у целини у којој се та авантура остварује, јер данас је свест о томе да се један писац, ма колико снажних емоција, снажних подстицаја имао да се не креће у празном простору, него у простору који је све испуњенији делима високе уметничке вредности.
Дакле, уз ту свест је могућно остварити и нове продоре. Милисав Миленковић је једна озбиљна књижевна личност која и поезијом и књигом критика, а међу есејима су и есеји о две личности које припадају овом духовном амбијенту, то су Милена Павловић Барили и Србољуб Митић, дакле овим двема књигама он је и пред широком културном јавношћу потврдио своју стваралачку озбиљност.

_____________________     (Извор:   „Стиг“ бр. 89/2002. год)

Нема коментара: