Muzej Nemogućeg Ratara okrenut je drevnosti, toj svetlosti "s onu stranu dobra i zla, tako se njena suština ukazuje kao dobro i nešto što dobru prethodi da bi omogućilo da se dobrota pojavi"(M. Pavlović).
*
Krajem avgusta 1995. godine sanjao sam jedan san. Ne pada mi na pamet da ga rastumačim i da načinim neprocenjivu štetu. Taj san sam preuzimao pažljivo i sa odbojnošću. Da sam bio toliko naivan i da sam odmah pokučao da ga odgonetam : da sam to učinio zauvek bih ga izgubio i nikada ga se više ne bih domogao.
U mladosti mi se dešavalo da mi se snovi koje sam sanjao ostvaruju. Kaneti je u pravu kad piše:
"Ostvarenje sna predstavlja pravo ispunjenje, ali se on ostvaruje drugačije no što to izvikani tumači snova zamišljaju. San treba da oživi stvarnost tako što će u nju prodreti na sve moguće načine, iz svih mogućih pravaca, a ponajpre odakle to najmanje očekujemo. Kao jato ptica san se tu i tamo spušta, zatim uzleće i ponovo se vraća, nestaje, i tek što se izgubio ponovo zaklanja svetlost Sunca. Nepojmljiva je kod sna upravo njegova realnost, on, ipak, ima svoj oblik. No, on mora da ga stekne sam ; pošto se uvlači u likove stvarnosti, ne smemo da ga oblikujemo spolja" (Elijas Kaneti, Srce koje kuca na daljinu, Narodna knjiga, Beograd, 1982, str. 123).
Teško je postupati sa snovima, kao slikar Kle, kako dolikuje, "kao sa najneprikosnovenijim što se u čoveku odigrava".
U tom snu ja p o t p i s u j e m UGOVOR O OSNIVANJU Muzeja Nemogućeg Ratara sa... mojim prijateljima iz Kučeva?Ili iz Mačve?Ili iz Golubca? Ili iz Velikog Gradišta? Ili sa ljudima sa Miroča?Sa Rtnja?
Znam da potpisujem.
I verujem da će biti potpisan Na javi..
Biće negde na selu.
Jer verujem da je tamo Večnost rođena.Ne u Gradu, Vavilonu. "Vaistinu vam kažem, - pisao je jasnovidac ... - srušiće se Vavilon veliki do ispod temelja. Jer je u zidove njegove ušao crv sa Golgote, koji ga razgriza u prah i pepeo. / Vaistinu, naprazno vas teše mudraci vaši: "tvrdi su zidovi Vavilona, niko ih ne može porušiti". Gle, pečat je udaren na dekret, i rušenje je počelo".
Rebus je ono što hoću (Svečovek, Večnost, Muzej Nemogućeg Ratara, Kompleks Spasovo). Da:REBUS.Tako će biti shvaćeno u prvi mah.
Zna li iko rešenje toga rebusa?
Znao je najveši duhovnik u Srba u XX veku :
"Poći ću u novu školu, da počnem sa gađenjem, na ime sa onim, s čim većina umire, izumire. Ja ću s tim početi novi život. Gađenje znači pođubrena njiva, punosmradna i punonadežna. Za plug mi se valja latiti. To mi je najbolje što sam nasledio od predaka.
DA OREM, I OREM, I OREM.
DA SEJEM, I SEJEM, I SEJEM.
Dok sažaljenje ne zazeleni, ne procveta i ne uzri".
...
Ovde se završava priča, koja tek treba da otpočne. Daj, Bože!
*
Krajem avgusta 1995. godine sanjao sam jedan san. Ne pada mi na pamet da ga rastumačim i da načinim neprocenjivu štetu. Taj san sam preuzimao pažljivo i sa odbojnošću. Da sam bio toliko naivan i da sam odmah pokučao da ga odgonetam : da sam to učinio zauvek bih ga izgubio i nikada ga se više ne bih domogao.
U mladosti mi se dešavalo da mi se snovi koje sam sanjao ostvaruju. Kaneti je u pravu kad piše:
"Ostvarenje sna predstavlja pravo ispunjenje, ali se on ostvaruje drugačije no što to izvikani tumači snova zamišljaju. San treba da oživi stvarnost tako što će u nju prodreti na sve moguće načine, iz svih mogućih pravaca, a ponajpre odakle to najmanje očekujemo. Kao jato ptica san se tu i tamo spušta, zatim uzleće i ponovo se vraća, nestaje, i tek što se izgubio ponovo zaklanja svetlost Sunca. Nepojmljiva je kod sna upravo njegova realnost, on, ipak, ima svoj oblik. No, on mora da ga stekne sam ; pošto se uvlači u likove stvarnosti, ne smemo da ga oblikujemo spolja" (Elijas Kaneti, Srce koje kuca na daljinu, Narodna knjiga, Beograd, 1982, str. 123).
Teško je postupati sa snovima, kao slikar Kle, kako dolikuje, "kao sa najneprikosnovenijim što se u čoveku odigrava".
U tom snu ja p o t p i s u j e m UGOVOR O OSNIVANJU Muzeja Nemogućeg Ratara sa... mojim prijateljima iz Kučeva?Ili iz Mačve?Ili iz Golubca? Ili iz Velikog Gradišta? Ili sa ljudima sa Miroča?Sa Rtnja?
Znam da potpisujem.
I verujem da će biti potpisan Na javi..
Biće negde na selu.
Jer verujem da je tamo Večnost rođena.Ne u Gradu, Vavilonu. "Vaistinu vam kažem, - pisao je jasnovidac ... - srušiće se Vavilon veliki do ispod temelja. Jer je u zidove njegove ušao crv sa Golgote, koji ga razgriza u prah i pepeo. / Vaistinu, naprazno vas teše mudraci vaši: "tvrdi su zidovi Vavilona, niko ih ne može porušiti". Gle, pečat je udaren na dekret, i rušenje je počelo".
Rebus je ono što hoću (Svečovek, Večnost, Muzej Nemogućeg Ratara, Kompleks Spasovo). Da:REBUS.Tako će biti shvaćeno u prvi mah.
Zna li iko rešenje toga rebusa?
Znao je najveši duhovnik u Srba u XX veku :
"Poći ću u novu školu, da počnem sa gađenjem, na ime sa onim, s čim većina umire, izumire. Ja ću s tim početi novi život. Gađenje znači pođubrena njiva, punosmradna i punonadežna. Za plug mi se valja latiti. To mi je najbolje što sam nasledio od predaka.
DA OREM, I OREM, I OREM.
DA SEJEM, I SEJEM, I SEJEM.
Dok sažaljenje ne zazeleni, ne procveta i ne uzri".
...
Ovde se završava priča, koja tek treba da otpočne. Daj, Bože!
Miroslav Lukić
1995 - 1996.
1995 - 1996.
Preštampano iz drugog izdanja MUZEJA NEMOGUĆEG RATARA,
odlomak iz istoimenog eseja
Нема коментара:
Постави коментар