ПОМЕН

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, 1877 - 1958.

 
- Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То сташно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако несто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.

______________

„Помен је церемонија, црквена, породична, грађанска, сеоска церемонија, која иде на то да буде јавна, видљива, свечана... У трњаку душе моје - увек без потребе да ме трн боде, сећам се редовно Милице Јанковић, чије сада ни име никада не чујемо. А знаменити наш писац и критичар, Скерлић - сви покојни! -ценио је Миличину причу, и Милицу међу тројицом најмилијих писаца, најрадије штампао. И сећам се исто тако Смиље Ђаковић, врло сложеног човека, ванредног радника…“ (Исидора Секулић, поводом десетогодишњице смрти Љубице Марковић, библиотекара Универзитетске библиотеке у Београду)

ЛеЗ 0006854