субота, 21. новембар 2015.

БРОЗ, ТЕЈЛОР И БАРТОН. Балкан је уморан од историје

ФЕСТИВАЛ ауторског филма који се одржава од 27. новембра до 5. децембра, поред Главног програма и најновијих остварења из света, понудиће публици и велику ретроспективу филмова редитеља Боре Драшковића.
Под насловом “Пространства и орахове љуске побуњеног човека”, који већ сам по себи дефинише стваралаштво једног од најзначајнијих аутора југословенске и српске кинематографије, публика ће имати прилику да види телевизијски документарац “Парадокс о шаху”, серијал “Дувански пут” (сагу о берачима дувана у Херцеговини која обухвата доба Краљевине Југославије, време Другог светског рата, ослобођење и национализацију), као и његове данас већ култне игране филмове - “Хороскоп”, “Нокаут”, “Живот је леп” и “Вуковар - једна прича”.
- За мене је Фестивал ауторског филма једна од најважнијих духовних тачака у Београду, сада већ улази у двадесет прву годину постојања, и осећам велику почаст што ћу управо ту имати ретроспективу - каже Драшковић. - Главна амбиција свих нас који са овим фестивалом сарађујемо и навијамо за њега од његових почетака увек је била да се ту не појави ниједан лош филм, и кроз све ове године показало се да то није била тек празна жеља, као што се показало и да није случајно што је његов поднаслов “Поглед у свет”. С друге стране, велики Александар Саша Петровић, чије име носи главна награда фестивала, био је мој драги пријатељ и учитељ свих нас.
БИТИ МОРАЛАН- ПОЛИТИЧАРИ би требало много пута да се упитају, као Кант, како људе учинити срећним, ако их их пре тога не учините мудрим и моралним. То би и свако од нас требало да се упита, јер је бити моралан и по могућности мудар задатак сваког човека.
У ком смислу је ретроспектива можда и врста обавезе за сваког редитеља?
- Филм је сложена духовна дисциплина, и после сваког снимања човек се преиспитује. Не преиспитује само своју радну биографију, него и животну, друштво у коме се креће, свет у коме живи, државу која се распада или не распада... Када стигне до ретроспективе, пооштрава се цело то размишљање и преиспитиање, јер свака режија јесте покушај спознаје пре свега самога себе, покушај духовне доградње сопственог бића, претпостављање шта би требало чинити у будућности, о у том смислу јесте обавеза. Нестрпљив сам да поново видим неке своје филмове из визуре овог времена и онога какав сам ја данас човек.
Нове генерације гледалаца видеће неке од ваших најмаркантнијих остварења. Колико сте ви учествовали у одабиру филмова?
- Избор је направио Срђан Вучинић, озбиљан селектор, који је написао и диван есеј о мојим филмовима, једино сам предложио, и то је усвојено, да се прикаже и путописни филм “Недеља поподне на Гренланду”. Чини ми се занимљивим да се види, као што сматрам и да је документарац “Парадокс о шаху”који сам снимао на Исланду 1973. важан и данас - “партија столећа” у Рејкјавику између Фишера и Спаског била је светски догађај, Фишер је забранио присуство више од две стотине телевизија, а ја сам имао срећу што сам га раније упознао. Дозволио ми је да укључим камеру, велики Џон Кејџ направио је музику за филм “померајући” шаховске фигуре, а користио сам и део из Бергмановог филма “Седми печат”. То је сцена где смрт игра против витеза, која доказује да у наизглед чудној игри као што је шах, као и на филму, може да се протумачи читав свет.
Да ли сте себе у то време видели као побуњеног човека?
- Сваки човек на Балкану, и сваки човек било ког дела света, на неки начин осећа се као баштиник мита о Сизифу. Албер Ками је тај мит изванредно протумачио крајем прошлог века, постављајући човека у ситуацију између апсурдног и побуњеног, а ја сам увек налазио да је побуњени човек, заправо, верник. То је човек који покушава да се на најбољи начин бави својом професијом, који се буни против онога што је рђаво у друштву и у свету, који покушава да искупи и своју професију и свој живот, и да на неки начин утиче на свет. Иако данас све више људи глобално мисли да готово ништа не може да се уради за бољитак овог света, сматрам да је такав став погрешан.
Због чега је човечанство можда најпесимистичније управо данас?
- Зато што свакодневица не даје готово никакав оптимизам - невероватно је да се бомбе стављају у авионе, да се цео један континент гађа “паметним бомбама”, да су бомбе у учионицама, на улицама, у концертним дворанама, да младе девојке, уместо да рађају децу, са експлозивом око струка убијају саме себе и свет око њих. Све је то просто језиво, црно, тешко и злослутно, а у таквим сликама света врло је тешко тражити светлост.
БРОЗ, ТЕЈЛОР И БАРТОНОстало је упамћено када је на фестивалу у Пули, Броз са својим гостима, Лиз Тејлор и Ричардом Бартоном, устао из ложе и отишао пред почетак пројекције вашег филма “Нокаут”. - Било је то 1972, на фестивалском програму те вечери била су два филма - први је био ратни, који је Броз са својим гостима гледао, а “Нокаут” је био други. Како је годину - две раније, Брозовом наредбом, са репертоара Југословенског драмског позоришта скинута моја представа “Кад су цветале тикве”, чланови жирија Пулског фестивала помислили су да Броз намерно одлази са премијере мог филма, па су сви они такође устали и - отишли!
Гледајући ваше филмове у ретроспективи, готово сваки од њих завршава се смрћу. Да ли су то биле ваше претпоставке за овај век?
- Кад говорим о данашњим бомбама у учионицама, у филму “Усијање”, који сам снимио 1979, по сценарију који сам написао са Мирком Ковачем, у новоотвореној школи, у учионици, прва лекција је убиство. Двојица пријатеља разилазе се због идеологије, један показује мапу света, а други га на тој мапи убија. Мапа света се смота, нестаје, човек пада и умире на школској клупи. Ова ситуација се и овде, и у разним деловима света данас више сусреће у животу, него што се снима. Та мапа света заиста нестаје из употребе, људи заборављају да школска клупа треба да буде свето место, а не место за умирање. Или рецимо филм “Хороскоп”, где су тескоба, доколица и немогућност да се оде са једног простора показани као пут у катастрофу. У “Нокауту” видимо катастрофу човека који је отишао у Америку, једног од наших првих гастарбајтера. То је време седамдесетих година, кад тероризам тек почиње, када је, рецимо, у биоскопу “20. октобар” подметнута бомба. У филму ироничног наслова “Живот је леп” из 1985. главни јунак готово ритуално убија све око себе, и јесте антиципација распада земље у којој смо живели. “Вуковар - једна прича” је библијска метафора града који је срушен, у коме су избрисани трагови људскости. Ја сам све те слике видео, и о њима сам говорио у својим филмовима.
С друге стране, готово све те страшне слике у својим филмовима испричали сте кроз љубавне приче. Да ли је то парадокс?
- Није, јер те љубавне приче одржавају равнотежу са оним најцрњим у филмовима, али и у животу - питање је шта би данас било са светом да нема љубави. Зато мислим да је, заправо, било неизбежно да о свим тешким темама којима сам се бавио говорим кроз емоцију. С друге стране, у сваком од тих филмова, без обзира на то како се завршавају, постоји катарза. Са Мајом, мојом супругом, која је и мој стални сарадник, путовао сам светом са тим филмовима, и они су деловали на људе. Јер, како Тарковски каже, у правим филмовима је све - и вера, и љубав, и нада, и будућност, тако да мислим да није све изгубљено, и да се онај “Седми печат” који најављује крај света, неће још догодити. Иако је Балкан заиста уморан од историје, као што и читав свет ништа није научио од историје.


Балкан је уморан од историје | Култура | Novosti.rs

петак, 20. новембар 2015.

Задње Исидорине исповести...

Прије пола стољећа појавила се студија Исидоре Секулић  "Његошу књига дубоке оданости". Та је књига писана у заносу Његошевом физичком и духовном појавом, али је изостало његово дубље историјско ситуирање. Зато су њени битни закључци, као што је онај да је Његошу косовска идеја била животни смисао, - изазивали супротна мишљења критике. Исидора је посебно високо цијенила Пролог, како она каже, "Луче микрокозма" и монологе из "Горског вијенца", по којима је то дјело "не само црногорска, него и опстечовјечанска тема". Размишљајући о педесетогодишњем животу ове незаобилазне књиге о Његошу, о отпорима које је изазвала, помислио сам да би најзад могао бити публикован један мој разговор са Исидором, од 18. марта 1957. године, који носи тон задње исповијести. Дан је сунчан, прољећни. Док идем улицом Васе Пелагића, у којој станује Исидора Секулић, размисљам о њеним есејима, о њеном животу посвећеном раду, сличном животу бенедиктинке. При крају улице, десно, налази се њена кућа, приземна, са малим тријемом. Испред куће налази се мала башта, тек прекопана и очишћена. Ограда је направљена од штица и бодљикаве жице. У башту се улази кроз уска и ниска врата од натруле јеловине.
Са десне стране од улаза налази се дворишно звоно на потез, увијено крпом. Послије другог звоњења, појави се Исидора, повијених рамена и врата, тако да јој је напорно гледати право. Рамена су јој уска и коса, као да је хтјела да буде риба, како она сама описа један свој лик, Косту Земљотреса. Очи су јој крупне, плаве, мало искочиле из дебелих капака. На челу изнад лијеве обрве има малу брадавицу. Сиједу косу је савила у пунђу. Двије велике боре су јој усјечене испод истакнутих јагодица, а друге двије полазе од краја усана и одвајају браду од осталог лица. На њој је кућна хаљина неодређене боје, искрпљена на лактовима.

- Уђите, изволите напред па ћемо разговарати, - направи лак покрет уком и лице јој се разведри.
У радној соби били су рафови са уредно сложеним књигама, испред је писаћи сто, три кожне фотеље и двије столице без наслона, обложене кожом. Преко паркета је прострт стари ћилим. - Седите на фотељу, одмах ћу се вратити, само да умијем руке, офарбала сам их црвеним папиром, увијала сам вазе за цвеће. - Показа умрљане дланове и за тренутак оде у сусједну просторију. Брзо се врати, сједе на столицу без наслона, испред писћцег стола и метну руке на крило.
- О чему ћемо сад да разговарамо - упита. -
О "Писмима из Норвешке" и о "Хроници паланачког гробља", ако сте расположени.
- О "Писмима из Норвешке" има мало да се каже. Мислим да је у томе путопису најзначајнији стил. Градови се мењају, а сто се тиче описа природе, то је верно и мозе да заинтересује читаоце и после сто година. Свуда је мисаоност проведена. Види се из сваког ретка да се писац припремао брижљиво пре него сто је пошао у ту земљу. Ја сам ишла у Цариград још кад ми је било девет година. Била сам у Француској, Немачкој, ишла сам у Енглеску, Скандинавију. Русију слабо познајем, била сам у Москви, Петрограду, и још неким градовима. Закучила сам и мало северне Африке, била сам у Алжиру, Мароку; тамо сам путовала угљарским бродом. Тако путују сиромашни људи као што сам ја. На броду којим се превози угаљ има и неколико кабина за сиромашне путнике. Ту се једе заједно са морнарима, оно што они за себе кувају. Била сам и у Малој Азији, у Бруси и у још неколико места. За свако путовање сам се дуго и брижљиво спремала. Мој отац Данило (видите имао је име као и ви) био је много образован човек. Радио је у магистрату у Земуну; он ме је упућивао. Кад сам требала да идем у Италију, он ми је рекао да морам годину дана пре тога да учим јер ћу се тамо сусрести са двадесет векова. И да ми није довољно што знам италијански. Ја сам учила не једну него две године: шта сам год нашла читала сам, учила сам књижевност, уметност, географију, историју. Тако сам о Италији више знала од кустоса сто су ме водили. И за Норвешку сам се спремала, само мање него за Италију, јер о Норвешкој има мање да се учи. Тамо може да се путује са знањем енглеског и немачког. Али сам ја, као и сви људи који знају више језика, после три дана читала новине, а после три месеца романе на норвешком.

На питање шта мисли о критици на њена дјела, узбуђено рече: - Ја не читам ништа што се о мени пише, чим видим своје име, ја преврнем лист. Јован Скерлић ми је пребацио за недостатак национализма. То је био прек и нагао човек. После, када је постао народни посланик и стекао политичку власт, постао је нетрпељив. Ја му никада нисам пружила руку, нисам се са њим поздравила. Ја сам повучена и живим међу књигама. Плашила сам се да ми не подметне ногу, и он би ми је подметнуо. Зато сам се љутила после његове критике на "Писма", и одлуцила да се повучем у себе још више. Није Скерлић разумевао да правог национализма нема без интернационализма. Ја волим друге народе националистички. И даље живим повучено: звали су ме и сада на пријеме у Двор; нисам ишла јер треба да метнем шешир на главу, а како да ја метнем шешир.
Ја сам задовољна кад читам и када сам увече за атом тежа, висе научила него ујутру.
 
-Што сад не објављујете? - Имала бих да скупим, кад би се скупило, две књиге есеја. Али то стоји разбацано. Нећу да их скупљам.
 
- Вриједио би тај напор, - рекох.
 
- Не. Ја напишем нешто и са тиме се задовољим, више ме не интересује. Написала сам била другу књигу о Његошу, али сам је после Ђиласовог напада бацила у пећ.
 
- Погријешили сте, јер је све ефемерно, па и Ђиласова улога.
 
- Да, али сам се ја била препала да ме не ухапсе. Убеђена сам да је хтео да ме ухапси. То је био директан напад полиције на мене. Била сам припремила све да се обесим ако додју да ме хапсе. Ја, ако имам метафизичка гледишта, не излазим на улицу да их износим и проповедам. До тих гледиста сам дошла учећи. Пре рата сам стално читала два часописа чисто филозофска, један енглески, а други француски. И данас читам енглески, за француски немам пара. Тако ја сваког месеца прогутам један часопис чисте филозофије, сем осталог. Испало је да ја не смем имати друкчије мишљење.
 
- Мислим да нико није помишљао о вашем хапшењу, а што се тиче критике ваших ставова, то је само друго мишљење.
 
- Ја сам то тако доживела и осетила. Повео се разговор о Кроници паланачког гробља.
 
- Сматрам да погрешно критика третира Вашу Кронику као збирку прича, примијетих.
 
- Тачно. Ја сам им увек говорила да то нису ни приче ни новеле, али кажу да јесу, па после доказују да нису. Ја нисам приповедач. Они моји записи исто нису приче, зато сам их и назвала - Записи. Читава књига Кроника паланачког гробља је проблем амбиције. Има две врсте амбиције: унутрашња и она која је окренута споља.
 
Амбиција спољашња није добра. Ја се не слажем с таквом амбицијом. Амбиција се мора унутра окренути. Госпа Нола (један од главних ликова из Кронике - Д. Р.) има окренуту амбицију унутра. Као сто казе Шели: "Црнац је учинио своје и мозе да иде". Ја сам извршила своју дужност и сад могу да идем на гробље.
Разговор се поведе о њеној годишњици.
 
- Та ларма сто је дигнута око мене много ме је потресла.
Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То сташно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако несто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле. 
- Од чега живите, - упитах.
 
- Имам пензију, неки додатак као члан академије и нешто што зарадим.
- Зашто не примате веће хонораре? - Одбила сам да примим 215 хиљада за књигу о Његошу и 105 хиљада за Записе. Ова моја поштена рука никад није примила 100 хиљада, нити ће. Волим сиромаштво. Већтри године немам зимског капута
. Клавир сам продала за време рата. Волим музику, али немам новца да купим други клавир. И радио сам продала за време рата, а овај сам купила за 6000. Не задужујем се никад јер после моје смрти нема ко вратити моје дугове.


Породична хроника
- Реците ми нешто о кроници Влаовици. 
- Која је то, не сећам се. Пошто сам је подсјетио, она продужи: - Да. То су наши рођаци, у ствари то је живот наше породице. Ја сам са мајчине стране наследила потпуну туберкулозу, јер су тамо сви туберкулозни. С очеве стране наследили смо лудило и разне облике нервне поремећености. Мој прадеда се доселио из Црне Горе у Бачку. Његова кћерка је била луда. Онда се то даље протеже на женске особе. Моја тетка је била неко време у душевној болници, па су је довели кући и ја је памтим, седела је стално у једном углу и несто мумлала. Мој је отац страшно патио од главобоље. Женио се три пута. Од прве жене је имао мене и сина, који је умро у 22. години од туберкулозе. Био је талентован за музику, свирао је виолину, наступао је. Ја сам већ од четири година патила од несанице. Све сам плакала у кревету сто ја не могу да спавам као сва друга деца. И данас ме страшно боли глава. Не спавам. Некад плачем у кревету и тако седим и размишљам. На вирусној бази ме боли глава, па ти вируси могу да пређу на мождану кору, од чега могу да умрем и у горем случају полудим. Од мајке, коју нисам запамтила, као што рекох наследила сам туберкулозу. Била сам туберкулозна, зато су ми груди овако уске. Затим сам скрофулозна. Ево, видите, - и показа врат. - У нашој кући се редовно постило, мада нисмо били много побожни. Отац није дао ни једној жени да запали кандило ако има менструацију. У нашој породици постоји манија чистоће, све мора да буде чисто. Ако вам није тешко да се дигнете, да видите како је у сифоњеру све чисто и сложено. - Отвори сифоњер и показа рубље сложено по величини. - Све мора, - настави Исидора, - да буде на своме месту. Да се вратим нашем предмету разговора. Ја сам у Војводини пратила развој породица и установила сам да увек после треће генерације - изумиру. Тако у Енглеској није. Тамо живе и по девет генерација. Само је код њих успон блажи: прво је обичан сељак, па војник, капетан, морепловац, пуковник, помоћник министра, министар. Тако благо напредују кроз генерације. И у нашој породици је тако, као у Војводини. Ја сам трећа генерација, и са мном се гаси наша породица. Заправо, сада сам добила писмо, када се ово била дигла бука око мене (прослава 80-тогодишњице - Д. Р.) - од некога монаха-пароха Никодима. Пише неким словима као бубашвабе. Пита ме да ли сам ја његова рођака, јер је мој отац имао из другога брака једнога сина. Тај син мога оца је имао двоје мушке деце. Један је младић долазио пре неколико година. Испоставило се да смо рођаци, нисам са њим причала ни о чему, јер нисмо имали заједнички језик. После сам чула да је умро од туберкулозе. Овај монах-парох Никодим што се сада појављује је његов брат. Пошто је монах, не може се женити. Тако ће се са нама завршити живот наше породице.
         Извор:    Знање

субота, 3. октобар 2015.

Чување, чега



НЕМА ту помоћи, стену која се закотрља низбрдо нико више не заустави. Америка, Немачка, Енглеска, Француска... отеле су од Србије, силом, ратом, Косово и Метохију (не заувек, ту немам ни најмању дилему) створиле другу албанску државу и само је питање времена кад ће то и такво Косово, након учлањења у разне међународне асоцијације, савезе, комитете, федерације... бити примљено у равноправно чланство Унеска. Пресудним утицајем Американаца, а како би другачије.
То, јасно, не значи да треба дићи руке, прекинути с настојањима да се овакав исход осујети. Хоће се рећи да политички врх Србије у исто време - баш сада, крајње добро осмишљено - треба да ради на стратегији коју ће применити у тренутку кад Тачи и братија добију чланску карту за Унеско. А добиће је.
Због чега је Приштини и Тирани (Рама је залегао чвршће од Тачија) толико важан Унеско? Шта то Албанци, хајде да се фокусирамо само на ове косовскометохијске, треба да заштите из сфере образовања, науке и културе а тиче се њихове прошлости? Који споменик имају - џамије, ваљда је јасно, не припадају овој причи - који стари град где су им столовали краљеви, цареви, владари, гроб макар једног њиховог националног суверена?
Све што на Косову и Метохији има вековну патину, чува у себи културу, траг нечијег постојања, просветитељства, државотворности, везано је за Србе. Све. Е, то мора да нестане, променом предзнака, брисањем векова, паљењем тапија, књига, наметнутим заборавом.
Албанци нису богзна како религиозан народ, код њих је племенски осећај доминантан у односу на веру, и по томе се разликују од готово свих народа исламског света. Ово, наравно не значи да ће у будућности ислам на Косову живети у садашњој форми и постојећем оквиру. Савремене тенденције унутар ислама уче нас да се ту ствари радикално мењају буквално за неколико месеци. У потпуности, из темеља.
Хоћу рећи да у оба случаја - милитаризацијом ислама или јачањем секуларног елемента унутар косметског друштва - српског наслеђа на Косову бити неће. У првом случају сравниће са земљом све што материјално подсећа на Србе, а у другом то што подсећа на Србе биће стављено под други знак; хришћанство да, али не православно, не српско.
Ако постоји трећи пут, за Србе колико-толико повољан, онда га треба тражити у могућности да међународни посматрачи, у сталном надзору, присуством на Косову, с Русијом као чиниоцем, чувају српско културно и верско наслеђе. И да се то тако зове. А након тога чекати. Свет се убрзано мења, много брже него што се чини на прво гледање.


Чување, чега | Политика | Novosti.rs

четвртак, 11. јун 2015.

Из другог издања "КАЉЕВСКИХ ИНСИГНИЈА" (2000)

            АКАДЕМИЈА АЛХЕМИЈЕ

То је био један од оних високих шубарастих брежуљака усред долине окружене планинама, брежуљак са чије је једне стране текла речица (налик на пирамиду, издалека), са каменитим врхом , створен за малу тврђаву - никад га стварно нисам видео, ни на сликама ренесансних мајстора :     испловио је из неке дубоке чежње, као брод из магле и изложио се унутрашњем оку, гледа, као хипнотисан, погледом змије : зелен, обрастао дивљим растињем, чије лишће трепери на јари, као таласићи малог језера у  подножју...
Франческо Петрарка је можда видео сличан  брежуљак питајући се: Кад и како
стигох ту?

                                 1
    Чардак ни на небу ни на земљи могао бих саградити на том необичном брежуљку.Насликала га је (донекле) Милена Павловић Барили, али они таласи у подножју нису таласи Панонског мора и меланхолије, већ Четврте рајске реке.

Дивљина горских шума, кречњак и архитектура воде, миленијума и врхова планинских, видика од којих свака мисао заруди - све је то Дух Свети, или Љубав, остављао да ми нађемо, да вратимо на првобитно место, надрастајући оно до чега смо дошли и оно од чега смо далеко, сада, баш сада .
    Франческо Петрарка питао се тужан  да л с оне стране можда у даљине неко уздах шаље. - Да, шаљемо га ми под небом ведрине и крај поточића плаха , који се улива у једно мало језеро у подножју оног необичног брежуљка...                                   
                                                                  
                                 3
Варошице у које стиже само неколико режимских листова ; празни перони станица ; ровашене зграде предратне железнице.
   Шверцери. Дућани у које ретко ко залази између нових и рогобатних вишеспратница.Дух локалних ујдурми  и чаме. Слепо црево државе и света, са ким човек и о чему ту да разговара?
   Као хлеб који је обавила буђ и плесан, бајате варошице, све налик једна на другу.
    Упркос прекрасним даровима издашне природе, ваздуха, богатог колорита околине, шири се нешто страшно, као епидемија свињске куге, свилица усред детелине.
Све су се, годинама гомилане,
илузије распршиле,
ту где су утопија и лаж
главне послове свршиле.

Пуста школска дворишта, пусте авлије,
то је једна од слика Екс Југославије.

Од брзих пруга : локомотива и два вагона,
то је народу остало од сећања, и фараона.
Умрлица на сваком ћошку има уместо новина.

Зар ту Музеј Немогућег Ратара зидати?

Овде ни следећи век неће моћи
са атавизмима и ксенофобијом покидати
све нити. Овде је све заплетено у кучине
неразмрсиве.

Овде се углавном чвршћим валутама диве.
Долазак циркуса је  најважнија вест.

Овде, богме, и од оно мало добрине, памети, слаба вајда :
царује порнографија, кич, примитивизам .

Паланка је коначно на своме,
на ономе што је кроз време била,
глува баба, баба Рога!

      (Четвртак, 3. јул 1997. По повратку
                из Кучева у Мишљеновац) 

                              4
Другде (не овде, не овде!) треба купити
земљиште - на обалама потока који нестаје
у водама Четврте рајске реке,
повезане са морима и крајем света.

Јуче сам о том месту, опет, размишљао
и видео га.

Ноћас су мртви послали важну поруку
по човеку који никада није био поштар,
па ју је пренео окрњену.

Ни из чега створити нешто;
колико је породична митологија
поуздана као подршка?

Предео који лоше зрачи
и на коме за четврт миленијума
нико није подигао брвно
између светова,
ни пут  којим може да прошета
Бесмртност, затвара се као прочитана књига.

Чека стрпљиво више од десет миленијума
одабрано место.

Малог човека. Мале ствари
понекад превагну.

                        5
Мироч, или Петровац на Млави,
Велико Градиште, Голубац,
ту негде на скелету великог сома
или моруне, где јата ласта слећу
на гране изнад воде, одјекује музика
и жубор матице која масне мрље света
усисава као рибе на површини труње.

Ту негде, где се вечерава спрам месечине,
или фењера, и муња,
шетају по пљуску после спарине
која је потрајала вековима
шетачи  чија памет има облик левка
и пију пљускове и блескове у ходу.

И како који застане, тако се и окамени.

Из њихових удова, којим у младости
обичан свет ствара потомство,
почне да куља бистра питка вода,
која има моћ чудотворну :
да без престанка бризга и натапа
мумије и кости, набрекле
вулве девица.

Окамењене статуе су Духови.

Из Духова може извирати само Свети Дух.

Безгрешно зачеће је било и биће!

Ма шта о томе неверујући

мислили и говорили!

                 = извор :Мирослав Лукић: КРАЉЕВСКЕ  ИНСИГНИЈЕ, 2. изд, 2000.,  стр. 61 - 64.

недеља, 24. мај 2015.

Библиотека САНУ

 Зграда САНУ
Зграда САНУ
Књиге из личне библиотеке Вука Стефановића Караџића и једини примерак Регуламента Марије Терезије штампан црквеном ћирилицом само су неки од "куриозитета" који се могу наћи у Библиотеци САНУ.
На полицама Библиотеке, која је за око 170 година постојања стекла велико књижно богатство, данас се налази 1,3 милиона различитих публикација, а раритети у овој установи нису никаква реткост.
Библиотека је раније била намења само академицима, који данас имају своју читаоницу издвојену од "обичне", на чијим је вратима истакнуто упозорење члановима да ће уколико им зазвони телефон остати без чланске карте.
Библиотека има 2.500 чланова, међу њима су махом професори универзитета и научни радници, али све чесће и студенти, открила је заменица управника Библиотеке САНУ Данка Кужељ у разговору за Тањуг.
Библиотека САНУ је научна библиотека, у којој се највише читају опште енциклопедије и научни часописи, мада корисници често траже и књиге које су везане за традицију и историју, попут хронике села и истраживања везана за етнологију.
Члановима ове библиотеке ускраћена је могућност да књигу "позајме" и однесу кући на неколико дана да је проуче. Наиме, само одређени број књига може се изнети (и мора вратити истог дана), а као осигурање оставља се лична карта.
Посебно место у Библиотеци САНУ припада фонду Старе и ретке књиге и легатима, навела је Кужељ и указала да су књиге које је поклонио Димитрије Тирол 1842. године прве забележене у фонду.
За Библиотеку је, према њеним речима, од изузетне важности лична библиотека Вука Стефановића Караџића. Реч је о 49 Вукових књига - а то је једино што је сачувано од његове библиотеке.
Кужељ је напоменула да посебну вредност у овој збирци има примерак првог издања Рјечника из 1818. где су на маргиналијама Вукове рукописне белешке са изменама и допунама које ће ући у друго издање из 1852. године.
Збирка старе и ретке књиге броји око 3.500 наслова, у око 8.000 примерака.
Постоји много значајних издања која се могу наћи у Библиотеци САНУ. На пример, у Библиотеци се чувају две инкунабуле, Апијанова Римска историја из 1477. године и Луканусове Фарсалије из 1498. године, навела је Кужељ.
Екипи Тањуга је показала и Регуламент из 1771. године, којим је Марија Терезија дала привилегије становништву Војне крајине. Како је истакла, према досадашњим сазнањима, то је је једини сачувани примерак штампан црквеном ћирилицом.
Један од раритета је, како је додала, и књига Раска Петровића "Африка" из 1930. године са његовим оригиналним цртежима.
Библиотека САНУ има укупно 37 посебних библиотека и легата у којима је око 50.000 књига. Поједини легати, као што је легат Бранка Ћопића имају "специјалан третман" и чувају се у спомен собама.
У посебној "соби" у којој се чува Ћопићев легат, поред његових књига, налазе се и фотеље, тросед, радни сто, полице, сешир, писаћа машина, као и две пепељаре које је користио.
Ћопићев легат је међу најзначајнијима. Кужељ је у ту категорију сместила и легат Милана Јовановића Батута, Милутина Миланковића, Данила Киша, Марка Ристића, Милана Дединца, Васка Попе...
Она је указала да је легат Марка Ристића један је од највреднијих. Он броји око 10 хиљада библиографских јединица, махом везаних за надреалистички покрет у Француској и код нас.
Вредност његовог легата је пре свега у великом броју ретких примерака књига, књига са посветама аутора, као и у нумерисаним примерцима који су штампани у малом тиражу, намењени уском кругу пријатеља.
Непроцењиву вредност овој библиотеци даје прво издање Дидроове Енциклопедије у 35 томова, објављено између 1751. и 1780. године, истакла је Кужељ.
У Ристићевом легату су и књиге са посветама највећих српских и француских писаца 20 века - Иве Андрића, Исидоре Секулић, Добрице Ћосића, Бранка Ћопића, Оскара Давича, Растка Петровића, Мирослава Крлеже, Пола Елијара, Андреа Бретона, Жан-Пола Сартра, Луја Арагона..
Заменица управника Библиотеке САНУ је напоменула да је око 70 одсто фонда на страним језицима и да се те публикације најчешће набављају разменом из иностранства.
Размена је започета још 1847. године, а данас Библиотека обавља размену са око 800 установа у свету и то је један од начина обнављања фонда књига, указала је Кужељ.
Највећи дародавци Библиотеке, смештене на међуспрату зграде САНУ у Кнез Михаиловој улици, су Завод за уџбенике и Службени гласник, а од 2012. најновија домаћа издања набавља путем откупа Министарства културе и информисања.


Библиотека САНУ - библиотека у којој раритети нису реткост | Култура | Novosti.rs

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ШОДЕР

ШОДЕР
"Читаво моје дело је шака шодера бачена у велике рупе наше некултуре..." (Исидора Секулић у писму Миодрагу Павловићу)