СРОДНЕ ВЕСТИ

          ФЕСТИВАЛ ауторског филма који се одржава од 27. новембра до 5. децембра, поред Главног програма и најновијих остварења из света, понудиће публици и велику ретроспективу филмова редитеља Боре Драшковића.
          Под насловом “Пространства и орахове љуске побуњеног човека”, који већ сам по себи дефинише стваралаштво једног од најзначајнијих аутора југословенске и српске кинематографије, публика ће имати прилику да види телевизијски документарац “Парадокс о шаху”, серијал “Дувански пут” (сагу о берачима дувана у Херцеговини која обухвата доба Краљевине Југославије, време Другог светског рата, ослобођење и национализацију), као и његове данас већ култне игране филмове - “Хороскоп”, “Нокаут”, “Живот је леп” и “Вуковар - једна прича”.
          - За мене је Фестивал ауторског филма једна од најважнијих духовних тачака у Београду, сада већ улази у двадесет прву годину постојања, и осећам велику почаст што ћу управо ту имати ретроспективу - каже Драшковић. - Главна амбиција свих нас који са овим фестивалом сарађујемо и навијамо за њега од његових почетака увек је била да се ту не појави ниједан лош филм, и кроз све ове године показало се да то није била тек празна жеља, као што се показало и да није случајно што је његов поднаслов “Поглед у свет”. С друге стране, велики Александар Саша Петровић, чије име носи главна награда фестивала, био је мој драги пријатељ и учитељ свих нас.
          БИТИ МОРАЛАН- ПОЛИТИЧАРИ би требало много пута да се упитају, као Кант, како људе учинити срећним, ако их их пре тога не учините мудрим и моралним. То би и свако од нас требало да се упита, јер је бити моралан и по могућности мудар задатак сваког човека.
          У ком смислу је ретроспектива можда и врста обавезе за сваког редитеља?
          - Филм је сложена духовна дисциплина, и после сваког снимања човек се преиспитује. Не преиспитује само своју радну биографију, него и животну, друштво у коме се креће, свет у коме живи, државу која се распада или не распада... Када стигне до ретроспективе, пооштрава се цело то размишљање и преиспитиање, јер свака режија јесте покушај спознаје пре свега самога себе, покушај духовне доградње сопственог бића, претпостављање шта би требало чинити у будућности, о у том смислу јесте обавеза. Нестрпљив сам да поново видим неке своје филмове из визуре овог времена и онога какав сам ја данас човек.
          Нове генерације гледалаца видеће неке од ваших најмаркантнијих остварења. Колико сте ви учествовали у одабиру филмова?
          - Избор је направио Срђан Вучинић, озбиљан селектор, који је написао и диван есеј о мојим филмовима, једино сам предложио, и то је усвојено, да се прикаже и путописни филм “Недеља поподне на Гренланду”. Чини ми се занимљивим да се види, као што сматрам и да је документарац “Парадокс о шаху”који сам снимао на Исланду 1973. важан и данас - “партија столећа” у Рејкјавику између Фишера и Спаског била је светски догађај, Фишер је забранио присуство више од две стотине телевизија, а ја сам имао срећу што сам га раније упознао. Дозволио ми је да укључим камеру, велики Џон Кејџ направио је музику за филм “померајући” шаховске фигуре, а користио сам и део из Бергмановог филма “Седми печат”. То је сцена где смрт игра против витеза, која доказује да у наизглед чудној игри као што је шах, као и на филму, може да се протумачи читав свет.
          Да ли сте себе у то време видели као побуњеног човека?
          - Сваки човек на Балкану, и сваки човек било ког дела света, на неки начин осећа се као баштиник мита о Сизифу. Албер Ками је тај мит изванредно протумачио крајем прошлог века, постављајући човека у ситуацију између апсурдног и побуњеног, а ја сам увек налазио да је побуњени човек, заправо, верник. То је човек који покушава да се на најбољи начин бави својом професијом, који се буни против онога што је рђаво у друштву и у свету, који покушава да искупи и своју професију и свој живот, и да на неки начин утиче на свет. Иако данас све више људи глобално мисли да готово ништа не може да се уради за бољитак овог света, сматрам да је такав став погрешан.
          Због чега је човечанство можда најпесимистичније управо данас?
          - Зато што свакодневица не даје готово никакав оптимизам - невероватно је да се бомбе стављају у авионе, да се цео један континент гађа “паметним бомбама”, да су бомбе у учионицама, на улицама, у концертним дворанама, да младе девојке, уместо да рађају децу, са експлозивом око струка убијају саме себе и свет око њих. Све је то просто језиво, црно, тешко и злослутно, а у таквим сликама света врло је тешко тражити светлост.
          БРОЗ, ТЕЈЛОР И БАРТОНОстало је упамћено када је на фестивалу у Пули, Броз са својим гостима, Лиз Тејлор и Ричардом Бартоном, устао из ложе и отишао пред почетак пројекције вашег филма “Нокаут”. - Било је то 1972, на фестивалском програму те вечери била су два филма - први је био ратни, који је Броз са својим гостима гледао, а “Нокаут” је био други. Како је годину - две раније, Брозовом наредбом, са репертоара Југословенског драмског позоришта скинута моја представа “Кад су цветале тикве”, чланови жирија Пулског фестивала помислили су да Броз намерно одлази са премијере мог филма, па су сви они такође устали и - отишли!
          Гледајући ваше филмове у ретроспективи, готово сваки од њих завршава се смрћу. Да ли су то биле ваше претпоставке за овај век?
          - Кад говорим о данашњим бомбама у учионицама, у филму “Усијање”, који сам снимио 1979, по сценарију који сам написао са Мирком Ковачем, у новоотвореној школи, у учионици, прва лекција је убиство. Двојица пријатеља разилазе се због идеологије, један показује мапу света, а други га на тој мапи убија. Мапа света се смота, нестаје, човек пада и умире на школској клупи. Ова ситуација се и овде, и у разним деловима света данас више сусреће у животу, него што се снима. Та мапа света заиста нестаје из употребе, људи заборављају да школска клупа треба да буде свето место, а не место за умирање. Или рецимо филм “Хороскоп”, где су тескоба, доколица и немогућност да се оде са једног простора показани као пут у катастрофу. У “Нокауту” видимо катастрофу човека који је отишао у Америку, једног од наших првих гастарбајтера. То је време седамдесетих година, кад тероризам тек почиње, када је, рецимо, у биоскопу “20. октобар” подметнута бомба. У филму ироничног наслова “Живот је леп” из 1985. главни јунак готово ритуално убија све око себе, и јесте антиципација распада земље у којој смо живели. “Вуковар - једна прича” је библијска метафора града који је срушен, у коме су избрисани трагови људскости. Ја сам све те слике видео, и о њима сам говорио у својим филмовима.
          С друге стране, готово све те страшне слике у својим филмовима испричали сте кроз љубавне приче. Да ли је то парадокс?
          - Није, јер те љубавне приче одржавају равнотежу са оним најцрњим у филмовима, али и у животу - питање је шта би данас било са светом да нема љубави. Зато мислим да је, заправо, било неизбежно да о свим тешким темама којима сам се бавио говорим кроз емоцију. С друге стране, у сваком од тих филмова, без обзира на то како се завршавају, постоји катарза. Са Мајом, мојом супругом, која је и мој стални сарадник, путовао сам светом са тим филмовима, и они су деловали на људе. Јер, како Тарковски каже, у правим филмовима је све - и вера, и љубав, и нада, и будућност, тако да мислим да није све изгубљено, и да се онај “Седми печат” који најављује крај света, неће још догодити. Иако је Балкан заиста уморан од историје, као што и читав свет ништа није научио од историје.