„ Сећања су у мени подигла читаву теорију.
Давно сам у једном напису забележила: да је
вероватно 'сав континуиет, физички и ме-тафизички, у основи
сећањима саздаван и одржаван'. Као космички зраци, сећања
долазе, губе се, изроњавају као сабласти, као бајке;
човек их има, и нема ништа, а ипак су сећања стварна ствар у некој
људској или васионској стварности... Ђакомо Леопарди, да, и наравно. Знам
његову чувену
песму, врсту химне животу, о жукви, корову, цвету који живи где се живети не
може, на изгорелој вулканској лави, али живи и
цвета. Знам, наравно, и ону другу његову песму о пастиру
који тумара ноћу негде у Азији и пита питања
на далеко. 'Реци ми, месече, чему ће пастиру живот?' и брзо, да
васиона можда не би послала одговор, додаје оно славно и ге-ниално
'састављање' сићушног човека и васионе једним простим, поштеним, логичним
питањем: 'Реци ми, месече, чему ће ово моје краткотрајно лутање, ил' бесмртно
твоје кружење?'..." (Исидора Секулић, одговор
на питање уредника НИН-а Драгослава Адамовића: „ Која је личност, или уметничко
дело на вас пресудно утицало и – зашто?“)
ЛеЗ 0006855
Нема коментара:
Постави коментар