16. маја 1955.
Драги Павловићу, сваки дан вас се сетим, а месецима вам не пишем! - Кад сте кренули у кампању - по хладну и кишовиту времену, сећам се - било ми је као да су вас у Сибир потерали. Мислила сам тада много о шаторима од ветра и од крпа, али нисам писала. Запазила сам то и раније у себи и у свом животу : кад ме нешто присно весели или жалости, грицка унутра неуморно, ћути ми се. И према књижевности имам исти став: више волим ћутати него, пишући, говорити. Ако пријатељ и културни човек наиђе у посету, и разговор узме правац неке проблематике, говорим и живо и доста, некада и сувише; али све у свему: самац сам и ћуталица сам по уроћеноме и по стеченоме. Тако ме примте : са ћошковима и сечицама.
(...)
Били сте по Србији, кажете. Шта сте осетили, наслутили? Или можда видели, чули, стварно искусили? И каква је земља, трава, дрвеће? Какви су обичаји, весеља, муке. Је ли свет много или мало жив? Има ли по селима неких промена?... Судије причају страшне ствари: праве криминале секса? Французи би се могли снабдевати материјалом за романе?
Требало би драмска дела писати, чини ми се. Театар је непосредно моћна уметност. .. Задубите се у кулисе живота по паланкама и селима, по бањама, баш и у војсци - и окушајте се на тешкој драми, историјској или друштвеној...
(Преузето из књ. Радована Поповића, Исидорина бројаница. – 3. Допуњено и проширено изд. – Београд: Службени гласник, 2009, стр. 298)
Драги Павловићу, сваки дан вас се сетим, а месецима вам не пишем! - Кад сте кренули у кампању - по хладну и кишовиту времену, сећам се - било ми је као да су вас у Сибир потерали. Мислила сам тада много о шаторима од ветра и од крпа, али нисам писала. Запазила сам то и раније у себи и у свом животу : кад ме нешто присно весели или жалости, грицка унутра неуморно, ћути ми се. И према књижевности имам исти став: више волим ћутати него, пишући, говорити. Ако пријатељ и културни човек наиђе у посету, и разговор узме правац неке проблематике, говорим и живо и доста, некада и сувише; али све у свему: самац сам и ћуталица сам по уроћеноме и по стеченоме. Тако ме примте : са ћошковима и сечицама.
(...)
Били сте по Србији, кажете. Шта сте осетили, наслутили? Или можда видели, чули, стварно искусили? И каква је земља, трава, дрвеће? Какви су обичаји, весеља, муке. Је ли свет много или мало жив? Има ли по селима неких промена?... Судије причају страшне ствари: праве криминале секса? Французи би се могли снабдевати материјалом за романе?
Требало би драмска дела писати, чини ми се. Театар је непосредно моћна уметност. .. Задубите се у кулисе живота по паланкама и селима, по бањама, баш и у војсци - и окушајте се на тешкој драми, историјској или друштвеној...
(Преузето из књ. Радована Поповића, Исидорина бројаница. – 3. Допуњено и проширено изд. – Београд: Службени гласник, 2009, стр. 298)
Нема коментара:
Постави коментар