Из другог издања "КАЉЕВСКИХ ИНСИГНИЈА" (2000)

            АКАДЕМИЈА АЛХЕМИЈЕ

То је био један од оних високих шубарастих брежуљака усред долине окружене планинама, брежуљак са чије је једне стране текла речица (налик на пирамиду, издалека), са каменитим врхом , створен за малу тврђаву - никад га стварно нисам видео, ни на сликама ренесансних мајстора :     испловио је из неке дубоке чежње, као брод из магле и изложио се унутрашњем оку, гледа, као хипнотисан, погледом змије : зелен, обрастао дивљим растињем, чије лишће трепери на јари, као таласићи малог језера у  подножју...

Франческо Петрарка је можда видео сличан  брежуљак питајући се: Кад и како

стигох ту?

                                 1

    Чардак ни на небу ни на земљи могао бих саградити на том необичном брежуљку.Насликала га је (донекле) Милена Павловић Барили, али они таласи у подножју нису таласи Панонског мора и меланхолије, већ Четврте рајске реке.

Дивљина горских шума, кречњак и архитектура воде, миленијума и врхова планинских, видика од којих свака мисао заруди - све је то Дух Свети, или Љубав, остављао да ми нађемо, да вратимо на првобитно место, надрастајући оно до чега смо дошли и оно од чега смо далеко, сада, баш сада .

    Франческо Петрарка питао се тужан  да л с оне стране можда у даљине неко уздах шаље. - Да, шаљемо га ми под небом ведрине и крај поточића плаха , који се улива у једно мало језеро у подножју оног необичног брежуљка...                                   

                                                                  

                                 3

Варошице у које стиже само неколико режимских листова ; празни перони станица ; ровашене зграде предратне железнице.

   Шверцери. Дућани у које ретко ко залази између нових и рогобатних вишеспратница.Дух локалних ујдурми  и чаме. Слепо црево државе и света, са ким човек и о чему ту да разговара?

   Као хлеб који је обавила буђ и плесан, бајате варошице, све налик једна на другу.

    Упркос прекрасним даровима издашне природе, ваздуха, богатог колорита околине, шири се нешто страшно, као епидемија свињске куге, свилица усред детелине.

Све су се, годинама гомилане,

илузије распршиле,

ту где су утопија и лаж

главне послове свршиле.

Пуста школска дворишта, пусте авлије,

то је једна од слика Екс Југославије.

Од брзих пруга : локомотива и два вагона,

то је народу остало од сећања, и фараона.

Умрлица на сваком ћошку има уместо новина.

Зар ту Музеј Немогућег Ратара зидати?

Овде ни следећи век неће моћи

са атавизмима и ксенофобијом покидати

све нити. Овде је све заплетено у кучине

неразмрсиве.

Овде се углавном чвршћим валутама диве.

Долазак циркуса је  најважнија вест.

Овде, богме, и од оно мало добрине, памети, слаба вајда :

царује порнографија, кич, примитивизам .

Паланка је коначно на своме,

на ономе што је кроз време била,

глува баба, баба Рога!

      (Четвртак, 3. јул 1997. По повратку

                из Кучева у Мишљеновац) 

                              4

Другде (не овде, не овде!) треба купити

земљиште - на обалама потока који нестаје

у водама Четврте рајске реке,

повезане са морима и крајем света.

Јуче сам о том месту, опет, размишљао

и видео га.

Ноћас су мртви послали важну поруку

по човеку који никада није био поштар,

па ју је пренео окрњену.

Ни из чега створити нешто;

колико је породична митологија

поуздана као подршка?

Предео који лоше зрачи

и на коме за четврт миленијума

нико није подигао брвно

између светова,

ни пут  којим може да прошета

Бесмртност, затвара се као прочитана књига.

Чека стрпљиво више од десет миленијума

одабрано место.

Малог човека. Мале ствари

понекад превагну.

                        5

Мироч, или Петровац на Млави,

Велико Градиште, Голубац,

ту негде на скелету великог сома

или моруне, где јата ласта слећу

на гране изнад воде, одјекује музика

и жубор матице која масне мрље света

усисава као рибе на површини труње.

Ту негде, где се вечерава спрам месечине,

или фењера, и муња,

шетају по пљуску после спарине

која је потрајала вековима

шетачи  чија памет има облик левка

и пију пљускове и блескове у ходу.

И како који застане, тако се и окамени.

Из њихових удова, којим у младости

обичан свет ствара потомство,

почне да куља бистра питка вода,

која има моћ чудотворну :

да без престанка бризга и натапа

мумије и кости, набрекле

вулве девица.

Окамењене статуе су Духови.

Из Духова може извирати само Свети Дух.

Безгрешно зачеће је било и биће!

Ма шта о томе неверујући

мислили и говорили!

                 = извор :Мирослав Лукић: КРАЉЕВСКЕ  ИНСИГНИЈЕ, 2. изд, 2000.,  стр. 61 - 64.