Мустапиће

Мустапиће је суседно село Мишљеновцу и насељено је влашким живљем. И ово село лежи изван клисуре и изван звишког басена; међутим административно припада Звижду и економски је упућено на Кучево. Старијег је постанка, али је расељено када и Мишљеновац око 1720 године; убрзо је обновљено те је већ 1733 године бројало 26 влашких домова. У породици Ђисагоња (славе Митров-дан) одржало се предање да се њихов предак Гоанжија Ђисаге доселио са сином Јаношем око 1725 године из Саске у Ердељу и обновио село. Готово у исто доба доселио се из Алмаша у Банату и Цер, предак данашњих Маркоња (славе Петковицу). Станкоњи (славе Петковицу) старином су такође из Алмаша. Љискољи-Влађиони и Каприоњи (славе Св. Лазара) су српске породице чији су преци побегли од турског зулума у другој половини XVIII века од Власотинаца; њихови потомци живећи у маси влашког живља, примили су влашке особине и језик. Неки су се иселили у звишко село Волују; има их и у Вел. Градишту, исељених такође из Мустапића. Србовићи (славе Св. Илију) досељени су при крају XVIII века из села Брестовика код Пећи: и они су порумуњени, али им жене никад нису напуштале српску ношњу. Има их и у млавском селу Рановцу, одавде исељених. Преци Битољана (славе Петковицу) доселили су се почетком XIX века од Битоља. Калушањи (славе Митров-дан) такође су српска породица; њихови су се преци доселили из околине Ристовца код Врања, а њихови потомци су порумуњени. Котојоњи (славе Св. Николу) влашки су досељеници из села Ћуракова код Вел. Градишта; њихови су преци дошли у Мустапиће у другој поливини XVIII века. Преци Балабана-Шишоња (славе Св. Јована) такође су влашки досељеници из Молдаве на Дунаву; доселили су се у другој половини XVIII века. И преци Кондуроња (славе Св. Николу) су Власи, досељени почетком XIX века из Брегова на Тимоку. Коџомане (славе Митров-дан) су Власи, старином из села Бошњана у Банату. Исти је случај и са Њемцоњима (славе Митров-дан), чији су преци досељени из села Иланче у Банату. Преци Роксана (славе Митров-дан) такође су Власи, дошли су из села Бошњака код Молдаве на Дунаву почетком XIX века. Тада су досељени и преци Кукуроња (славе Митров-дан) из Новог Села у Банату. Преци Дабића (славе Малу Госпојину) су Власи, досељени почетком XIX века из млавског села Кладурова; у селу Мелници су им остали кумови од старине. У првој половини XIX века дошли су такође из Млаве, из села Рановца, преци влашке породице Сулимана (славе Св. Николу). Из млавског села Манастирице је влашка породица Кокорели (славе Св. Аранђела). Басарабићи (славе Св. Николу) су Царани, из Бесарабије; неки су се одавде иселили у звишко село Волују. Почетком XIX века доселио се из села Калишта у Стигу Михајло Поповић, предак данашњих Мијајлоња (славе Митров-дан). Преци Уџилоња (славе Св. Аранђела) су Власи од Видина, досељени такође почетком XIX века. У исто доба досељени су из блиског села Турије и преци Карапанџоња - Чојкоња (славе Св. Алимпија) и Карајанковића (славе Пет: ковицу). У првој половини XIX века доселио се Тодор Драгишић из села Чокоњара у Крајини; његови су потомци данашњи Тодороњи-Чокоњари (славе Петковицу). Одавде их има исељених у Малој Бресници, Волуји, Нересници и Бољетину. Стопари и Теноњи (славе Петковицу) досељени су из села Могиле код Пожаревца. Преци Мандроња (славе Митров-дан) влашки су досељеници из прве половине XIX века од Рама на Дунаву. У исто доба су се доселили и преци Ивањешћа (славе Митров-дан) из села Оштреља код Зајечара. И Стевуцоњи (славе Петковицу) влашки су досељеници из друге половине XIX века; њихови преци су се доселили из села Чешљеве Баре у Браничеву. Кржоњешће (славе Митров-дан) су Власи из звишког села Дубоке; њихови су се преци доселили у Мустапиће почетком XIX века. У исто су доба дошли и преци Кокишоња (славе Петковицу) из блиског села Турије. Босоњи (славе Св. Николу) су од Мангоња који су се иселили у Дубоку. Кришани (славе Митров-дан) су старином из села Влашког Дола у близини Александровца (у Морави).

(стр.30-31)

ГЛАСНИК ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА
Ант. Лазић
НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРEДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Sur le peuplement et le developpemennt des habitas danas la region du Pek moyen et du haut Pek

(Посебан отисак из Гласника Географског друштва у Београду, св. XXV, Бењоград, 1939 , стр. 10 – 36)

Терен за изградњу Музеја немогућег ратара, Звижд, Карта горњег тока Пека, Лукићи

Мишљеновац лежи на излазу клисуре и изван звишког басена, али административно припада Звижду и економски је упућен на Кучево. Село је старијег постанка, али у животу његовом нема непрекидности. Расељено је почетком XVII века и поново насељено крајем истог века, али је опет расељено око 1720 године. Мишљеновац се убрзо почео поново насељавати, и већ 1733 године у њему је било 17 домова Срба и Влаха. Обновили су га Срби и у породици Црностокинаца (славе Св. Ђурђа) очувало се врло живо предање о њиховом претку Црном Стоки који се доселио у Мишљеновац крајем XVII века из полимских Васојевића. Црни Стока се није дуго задржао у Мишљеновцу, већ је као сточар често мењао место. Прво се преселио у блиско село Душманиће, а одатле је прешао у суседно село Клење, затим у Раброво, па у Триброд и на послетку се задржао у Великом Градишту. Овде се завадио са спахијом и побегао у хајдуке. Хајдуковао је неко време по околини са хајдуком Јанком из суседног села Мустапића; кад су се аустриском окупацијом прилике промениле вратио се поново у Мишљеновац. Преци Маринковића (славе Св. Николу) досељени су с Косова између 1720 и 1733 године. У исто доба доселило се и неко-лико влашких породица из Баната; њихови потомци су данашњи Срејићи, Кочићи, Јојићи, Марковићи (сви славе Св. Ћирика), Ракићи (славе Св. Петра) и Голубићи (славе Св. Ђурђица). Ове су влашке породице упале у српску средину и помешале се са српским живљем, што је утицало на њихов карактер, обичаје и начин живота. Постепено су преиначавали своје особине и прилагођавали се начину жи-вота и обичајима српског живља. Примили су прво славу да би и они могли позивати и гостити своје суседе Србе, а постепено су усвајали и друге српске обичаје. Кроз генерације су заборавили свој матерњи језик, те им је тиме ишчезла најкарактеристичнија особина; данас једино предање везано за ове породице, указује на њихово влашко порекло. Са истом струјом влашког становништва доселило се доста и српских породица из Баната, и населило по местима где је поред простора за стоку било и земље за обрађивање. Власи су ређе бирали оваква места, јер су се бавили више сточарством, нарочито овчарством, а слабије земљорадњом; они су због тога радије ишли уз Пек у планинске крајеве и бирали средину сличну свом старом крају. У то доба су се доселили из Баната и преци српских породица Јосића и Поповића (славе Св. Аранђела) и поп Јова, предак Попића (славе Св. Ћирика). После аустриске окупације, затим крајем XVIII и почетком XIX века, када је настало врење у Србији и побуна против јаничара, појавила се јака струја досељавања из источних крајева Србије. Поход против Пазван-Огглуа у Видину, који није успео, изазвао је такође досељавање многих породица из околине Видина, Крајине и Тимока. Ово су били више земљорадници, који су се радије насељавали на местима где је било више земље за обрађивање, док су ређе ишли уз Пек у планинске крајеве. У то су се доба доселили из околине Зајечара преци Лукића (славе Св. Аранђела) и населили прво у селу Нересници, где их је природа штитила од турског зулума. Доцније су се преселили у Мишљеновац, где је било више земље за обрађивање и где је природа слична природи њиховог старог краја. Иако су побегли од турског зулума из свог старог краја, он их је и овде нашао и натерао једног члана ове породице, Рајка, да се одметне и да хајдукује по мајданпечким планинама. Због тога су Лукићи морали често мењати места, да би заварали траг Турцима; вратили су се у Мишљеновац тек пошто су Турци ухватили хајдука Рајка и обесили га недалеко од Мајдан-Пека. И данас се место где је Рајко обешен зове Рајково. а речица у близини Рајкова Река. Преци Црвенкића, Војића и Рајковчића (славе Св. Лазара) доселили су се такође у исто доба из села Јасенице у Крајини. Од Црвенкића је био хајдук Станко који је хајдуковао заједно са Рајком; њега је издала сестра и Турци су га обесили у Горњој Крушевици (Кучеву). Манојло, предак Башића (славе Аћима и Ану) доселио се такође у исто доба из села Шаркамена у Крајини. Преци Дабића (славе Св. Ђурђица) дошли су из видинског краја, а преци Мишића (славе Св. Стевана) из зајечарског краја. Из села Брестовца, код Зајечара, доселила су се два брата; један се вратио натраг у Брестовац и од њега је тамошња Кочина фамилија, а други је остао у Мишљеновцу и од њега су данашњи Стојиловићи (славе Св. Петра). Хајдук-Вељкова Крајина је била такође узрок јачег насељавања овог села становништвом из источних крајева Србије. У то су доба дошли из села Јасенице у Крајини Груја, предак данашњих Грујића (славе Св. Ћирика) као и преци Кузмића, Ракића, Јелића, Обретковића и Милојевића (славе Св. Ћирика). Из истог су места дошли у то доба преци Симића и Новића (славе Аћима и Ану) и Илића (славе Митров-дан). Ових последњих има и у селу Зеленикову код Голупца. После ослобођења Србије и у другој половини XIX века било је појединачних досељавања из Браничева. Тада су дошли преци велике фамилије Миленковчића (славе Св. Лазара) из села Триброда у срезу рамском; они су старином из Баната. Преци Радића и Милетића (славе Св. Аранђела) досељени су из села Макаца, такође у срезу рамском.

(стр. 29 -30)

ГЛАСНИК ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВААнт. ЛазићНАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРEДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Sur le peuplement et le developpemennt des habitas danas la region du Pek moyen et du haut Pek
(Посебан отисак из Гласника Географског друштва у Београду, св. XXV, Бењоград, 1939 , стр. 10 – 36)