Мустапиће

Мустапиће је суседно село Мишљеновцу и насељено је влашким живљем. И ово село лежи изван клисуре и изван звишког басена; међутим административно припада Звижду и економски је упућено на Кучево. Старијег је постанка, али је расељено када и Мишљеновац око 1720 године; убрзо је обновљено те је већ 1733 године бројало 26 влашких домова. У породици Ђисагоња (славе Митров-дан) одржало се предање да се њихов предак Гоанжија Ђисаге доселио са сином Јаношем око 1725 године из Саске у Ердељу и обновио село. Готово у исто доба доселио се из Алмаша у Банату и Цер, предак данашњих Маркоња (славе Петковицу). Станкоњи (славе Петковицу) старином су такође из Алмаша. Љискољи-Влађиони и Каприоњи (славе Св. Лазара) су српске породице чији су преци побегли од турског зулума у другој половини XVIII века од Власотинаца; њихови потомци живећи у маси влашког живља, примили су влашке особине и језик. Неки су се иселили у звишко село Волују; има их и у Вел. Градишту, исељених такође из Мустапића. Србовићи (славе Св. Илију) досељени су при крају XVIII века из села Брестовика код Пећи: и они су порумуњени, али им жене никад нису напуштале српску ношњу. Има их и у млавском селу Рановцу, одавде исељених. Преци Битољана (славе Петковицу) доселили су се почетком XIX века од Битоља. Калушањи (славе Митров-дан) такође су српска породица; њихови су се преци доселили из околине Ристовца код Врања, а њихови потомци су порумуњени. Котојоњи (славе Св. Николу) влашки су досељеници из села Ћуракова код Вел. Градишта; њихови су преци дошли у Мустапиће у другој поливини XVIII века. Преци Балабана-Шишоња (славе Св. Јована) такође су влашки досељеници из Молдаве на Дунаву; доселили су се у другој половини XVIII века. И преци Кондуроња (славе Св. Николу) су Власи, досељени почетком XIX века из Брегова на Тимоку. Коџомане (славе Митров-дан) су Власи, старином из села Бошњана у Банату. Исти је случај и са Њемцоњима (славе Митров-дан), чији су преци досељени из села Иланче у Банату. Преци Роксана (славе Митров-дан) такође су Власи, дошли су из села Бошњака код Молдаве на Дунаву почетком XIX века. Тада су досељени и преци Кукуроња (славе Митров-дан) из Новог Села у Банату. Преци Дабића (славе Малу Госпојину) су Власи, досељени почетком XIX века из млавског села Кладурова; у селу Мелници су им остали кумови од старине. У првој половини XIX века дошли су такође из Млаве, из села Рановца, преци влашке породице Сулимана (славе Св. Николу). Из млавског села Манастирице је влашка породица Кокорели (славе Св. Аранђела). Басарабићи (славе Св. Николу) су Царани, из Бесарабије; неки су се одавде иселили у звишко село Волују. Почетком XIX века доселио се из села Калишта у Стигу Михајло Поповић, предак данашњих Мијајлоња (славе Митров-дан). Преци Уџилоња (славе Св. Аранђела) су Власи од Видина, досељени такође почетком XIX века. У исто доба досељени су из блиског села Турије и преци Карапанџоња - Чојкоња (славе Св. Алимпија) и Карајанковића (славе Пет: ковицу). У првој половини XIX века доселио се Тодор Драгишић из села Чокоњара у Крајини; његови су потомци данашњи Тодороњи-Чокоњари (славе Петковицу). Одавде их има исељених у Малој Бресници, Волуји, Нересници и Бољетину. Стопари и Теноњи (славе Петковицу) досељени су из села Могиле код Пожаревца. Преци Мандроња (славе Митров-дан) влашки су досељеници из прве половине XIX века од Рама на Дунаву. У исто доба су се доселили и преци Ивањешћа (славе Митров-дан) из села Оштреља код Зајечара. И Стевуцоњи (славе Петковицу) влашки су досељеници из друге половине XIX века; њихови преци су се доселили из села Чешљеве Баре у Браничеву. Кржоњешће (славе Митров-дан) су Власи из звишког села Дубоке; њихови су се преци доселили у Мустапиће почетком XIX века. У исто су доба дошли и преци Кокишоња (славе Петковицу) из блиског села Турије. Босоњи (славе Св. Николу) су од Мангоња који су се иселили у Дубоку. Кришани (славе Митров-дан) су старином из села Влашког Дола у близини Александровца (у Морави).

(стр.30-31)

ГЛАСНИК ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА
Ант. Лазић
НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРEДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Sur le peuplement et le developpemennt des habitas danas la region du Pek moyen et du haut Pek

(Посебан отисак из Гласника Географског друштва у Београду, св. XXV, Бењоград, 1939 , стр. 10 – 36)