Eseji. O drevnoj svetlosti.Jedna ideja, Jezgro novog časopisa, Muzej Nemogućeg Ratara

ZIDANJE SKADRA

Uvod


Da li mi je Bog poslao Fatamorganu Kompleksa Spasovo da bi poslednje godine moga života stavio na najveća moguća iskušenja?
Ponekada mi se čini da ću i na drugom svetu sanjati MUZEJ NEMOGUĆEG RATARA, ako ne uspem da ga osnujem na ovom.
Treće izdanje MUZEJA NEMOGU]EG RATARA bilo je pripremljena za štampu sredinom jeseni 1999. godine. Iz finansijskih razloga nije objavljena krajem iste godine.
Sam naslov knjige je veoma privlačan; mogao bi, jednoga dana, biti i naziv novog časopisa.
To je prva knjiga mojih objavljenih eseja; sva tri izdanja se razlikuju. Moguće da će se i četvrto izdanje, ako jednoga dana do njega dođe, razlikovati od ovog trećeg; ali je sasvim sigurno, da će ovo treće biti osnova ili jezgro za sva buduća. To je prva moja knjiga koja je doživela i treće izdanje.
Prvo izdanje je imalo svoju adresu.
Bilo je upućeno -
Nepoznatim i poznatim.
Današnjim i budućim.
Plemenitim. Pametnim. Bogatim.
Preduzimljivim i dalekovidim. Vizionarima.

I onim najneznatnijim.
Živima i mrtvima.
Srpskom rataru i plugu.
U novom, drugom, izmenjenom i proširenom izdanju (Beograd, Zavetine, krajem juna 1998. ), preštampana su samo nekoliko tekstova iz prvog : Muzej Nemogućeg Ratara ( u celini), i još tri odlomka iz jednog podužeg eseja, kao samostalne celine: Čeljusti razjapljene prema beskrajnosti, Setva nikla sred ognjišta i Muzej žive tradicije. U njemu je, takođe, preštampano nekoliko kraćih fragmenata, preliminarno već objavljenih na drugim mestima ( u časopisima, zbornicima, mojim knjigama eseja ) .
Sve ostalo, više od polovine knjige, prvi put je bilo objavljeno u novom drugom izmenjenom i proširenom izdanju.To novo, drugo, izmenjeno i prošireno izdanje predstavljalo je skoro novu knjigu.
Ono je drukčije komponovano od prvog.
Napisao sam u tom drugom izdanju sledeće:
"Buduća izdanja Muzeja Nemogućeg Ratara treba preštampavati, naravno uz izričitu dozvolu autora, prema ovom drugom izdanju."Te reči se, po svemu sudeći, mogu odnositi na ovo treće i, možda, k o n a č n o izdanje ove knjige.

Pisac ne može znati koga će sve njegova knjiga, susretati, kroz vreme.
Prvo izdanje nije stiglo do svojih pravih i pretpostavljenih čitalaca.
Iako je počinjalo kao rebus, ono je imalo svoju odgonetku.
Znam da to prvo izdanje Muzeja Nemogućeg Ratara nije samački upalo među ljude, i da nije samački pobeglo od ljudi. Ono je umarširalo u život, kao vojska, sa mnogo nogu no sa jednom i istom lampom u duši...
Treba se pomiriti sa činjenicom da oba izdanja, izgleda, nisu naišla na svoje prave čitaoce, osim one nekolicine, koji su mi se javili.
Bili su to : a) studenti rodom iz Homolja i Zvižda; b) jedan pravnik i protomajstor u penziji i v) jedan pisac monografije o mom rodnom mestu Mišljenovcu.
Studenti su mi predložili osnivanje Društva za osnivanje Kompleksa SPASOVO.
Verovali su da se na teritorijama neke od opština severoistočne Srbije, Kučevu, Žagubici, ili već nekoj drugoj, može ustupiti do 5 hektara pustog zemljišta za osnivanje Kompleksa Spasovo. Predložili su i da ja budem doživotni predsednik i umetnićki direktor takvog jednog Kompleksa...
Nisam im odgovorio. Njihov predlog bi imao smisla da je bio propraćen i zvaničnom podrškom lokalnih vlasti.
Protomajstor N. ponudio je da besplatno sazida od kamena - isključivo od kamena - sve zgrade u okviru Kompleksa SPASOVO, kao i veliku Kulu pesnika. Sračunao je da bi za sve bilo potrebno oko 500 kubika kamena, u vrednosti oko deset hiljada DM, upozorivši me da je prevoz skuplji od samog kamena! On bi sve to sazidao, strpljivo i polako, bez ijednog dinara za svoj rad koji bi potrajao nekoliko godina, kao zadužbinu...
Plemenito i neočekivano! Međutim, gde naći deset hiljada DM i kako prevesti toliku gomilu kamenja na izabrano mesto?

Trajne zadužbine osnivaju i brinu o njima bogati ljudi; kneževi, vladari, milioneri.
Knez Miroslav, naši kraljevi i vladari; kapetan Miša Atanasijević...
Ne i srpski književnici. Ne zato što su cicije i izjelice, već zato što su sirotinja...
Sirotinja su i oni koji već imaju iza sebe i po trideset objavljenih knjiga i skoro šesdesetak godina života. Ali, to se skriva...Skrivaju, pre svega i pre svih, sami književnici, jer od svega što su imali i mogli imati, ostao im je jedino okrnjen ponos...
Pre izvesnog broja godina zanosio sam se mišlju da bi se kapital za podizanje Kompleksa SPASOVO mogao obezbediti time što bih se objavile svih 25 knjiga mog Opusa N° 1 - Umetnost mahagonija, u po 5000 primeraka po naslovu.
Solidan kapital se ne stvara objavljivanjem Dela, barem zadugo ne u zemlji Srbiji, gde se kapital namiče na drugi način...Ko bi danas ovde mogao da objavi 125.000 primeraka jednog OPUSA? Tako da je piscu jednog pozamašnog Opusa preostalo da svoju trajnu zadužbinu podiže, uprkos svemu, u rečima. U knjigama, koje su najtrajnija i najdugovečnija zadu`bina...

( Napisano pred sam izlazak knjige, povodom tre}eg, dopunjenog izdanja )

Miroslav LUKIĆ MUZEJ NEMOGUĆEG RATARA
(str. 5-8)

CIP - katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd

886 . 1 - 4

LUKIĆ, Miroslav
Muzej Nemogućeg Ratara : fatamorgana
kompleksa Spasovo : eseji o drevnoj svetlosti
/ Miroslav Lukić. - 3. , izmenjeno, prošireno
izd.. - Beograd : Mobarov institut piščevih
izdanja ; Rabrovo : Zavetine, 2000 (Rabrovo :
Bela manufaktura Press ) . - 135 str. ; 20 cm.
(Umetnost mahagonija : opus n° 1, 1968 - 2000 ; knj. 24)
(Dela Miroslava Lukića : u 25 knjiga)
Tiraž 1000.
ID = 87122444