ДРЕВНИ РУКОПИС ОБЛАКА (Мирослав Тодоровић)

ДРЕВНИ РУКОПИС ОБЛАКАЖарку Ђуровићу

Прочитах* да Јономами живе у изолацији
Немају писани језик и броје само до два
Све изнад тог броја називају вахоро
А реч вахоро значи много

Април 2008. проводим у родном селу
Читам Пишем Позно земљу обделавам
Шуркам око куће пуне самоте
И ћутим на начин пролећног зеленила
Премда знам да се и траве на свом језику
Дошаптавају да све има свој језик

(Искрсну однекуд сенка вавилонска)


Ево већ три дана како не чух реч људску
Само пој птица само ветра хуј
Хуј у којем су сабрани сви језици света
И сви знаци које међ горама овим чујем
Док са земљом разговарам
Поимам њен језик без иједног знака
Данима гледам древни рукопис облака

Разумем Јономаме
И Каројана песника који и моје речи записа
Подношљив је живот
кад си завршио са животом

*Политика, 22.март !998.

ЦАР ЗВОНО*

НАЈТЕЖЕ звоно на свету
Названо је Цар звоно

А какво би то било Цар звоно
Када би ко сва остала звона звонило
Цар звоно је Цар
У славу његову сва звона звоне

Мислим да и највећи песник на свету
Не пише стихове

Али то није тема за земаљске песнике

Све ређе се лаћам пера
Све мање пишем
Све више ћутим
И


*Најтеже звоно у Русији и на свету изливено је по наредби царице Ане Ивановне у Москви 25. новембра 1735.г.

Због својих габарита звоно је названо Цар звоно (ЦАРЬ Колокол). Цар звоно никада није звонило.

***

Заборављена врата
Врата која више нема
Ко да отвори
На кући давно напуштеној
Све више видик
Песми
У коју се враћам
После свега

О томе ћутљиве речи
И тишина зараслих стаза
О томе књига томови
Које су и речи заборавиле

Будућност чита стихове
Устиховима
Чујем заборављена врата
Видим како светле отворена
Са мислима моје песме
После свега

Ниш, 27. март 2008.



ВИДЕЛА зрачак
У кристалу песме
Томови тишине

27.03.2008.

ЗАВИЧАЈНИ ФРАГМЕНТИ, 2.

УЧИ те природа варљивости људског делања
Један је створитељ о Мирославе
Знаш док мотриш
Како се шума бодро враћа у поседе своје
Некдашње крчевине – њиве од шуме настале
Поново ево су шумарци победнички вихоре заставе бреза
Гости на земљи из земље поруке шаљу
Трава зна укус земље
Земља истину трајања
Земља коју си у зноју обделавао
Зарад краткотрајног трепет бивства
Е да наслутиш значења изгнанства
На начин прародитеља и сам биљка
Над којом си бдео слушајући из себе Јов-а
А ОН те чуо гледао из свега
Био у јутарњој киши што је враћала живот
Усеву који је небо ис/кушавало на свој начин
Гледао си како се радује у небо загледано
Стихом разумео тај говор
Непознат људским знацима

Своје изгнанство претвараш у будност
прикладну за мудровање што почетак са крајем спаја
и кажеш: исто је тако било са људима првим
а ти си достојан потомак њихових надања
која се своде на заблуду и замишљање раја*

Видим га како се после свега остварује
Вида ране док људска станишта
Плаве траве а дрвеће исконски шушти
На некдашњим њивама а путеви зарастају
Гледам
Орао чило лети између горских висова
У цик зоре док се врх Остреша
Обасјан првим зрацима исконски злати
За књигу неких других слова

Трешњевица, април 2007.
* М.Павловић: Замишљање раскоши