Пристижу књиге на књ. конкурс Дрво живота за 2008. годину

СВЕВЛАД ПЕВА СВОЈОЈ БУДУЋНОСТИ

У углу школског дворишта једног је дана мали Свевлад (најпаметнији и најлепши дечак) на моје очи бритвом изрезао своје вене. На све стране скакала је крв и шкропила пролисталу траву.
Будућности моја, од свих најлепша, последње су речи што сам их са усана умирућег чуо.
Сви су рекли да је дечак полудео, а ја сам тада горко сазнао да нико, ама баш нико, не би био достојан памети његове и лепоте.
Једне се ноћи десило да се пренем из сна и, изненада, сасвин јасно видим како Свевладова душа, као коњ са Шагалових слика, у небо узлеће. Никада се више отада, никада, смрти нисам уплашио.

БРАНИСЛАВ В. БРАНКОВИЋ

Из СПОМЕН-КЊИГЕ, стр. 25

издавач КК «Бранко Миљковић»,

Књажевац, 2008. – 63 стр.. 21 цм.
ИСБН 978-86-6001-002-7
Уредник Далибор Филиповић .

Лектор и коректор аутор!

________

* Крајем ове 2008. године на адресу ЗАВЕТИНА стижу књиге, објављене у минулој години, које конкуришу за ексклузивну књижевну награду Дрво живота, корективну, неновчану књижевнуј награду. Тако су стигла и 2 примерка књ. Г. Бранковића, које је он послао, или можда књижевни клуб БМ, тј. издавач? Свеједно. Било би добро убудуће, да предлагачи напишу и коју реч о предложеном делу, уз она два обавезна примерка.

БРАНИСЛАВ В. БРАНКОВИЋ (Радичевац код Књажевца, 1955), живи и ради у Зајечару. До сада је објавио ове књиге: Нарцисова аутобиографија I Песме 1974-1984, 1989,2005.
Други нарцис /Старе и нове песме, записи, 1994.
Пожутели записник (песме), 1995.
Азбучник "Поп-Ћире и поп Спире"///, 1996.
Између неба и Моравице /Три поеме, 1997.
Глишић, на крају XX века / Приручник за читање прозе Милована Глишића, 1997.
Горко причешће у Самодрежи (песме), 1998, 2002.
Муке по Макаренку / Прилози наставном изучавању књижевности, 1999.
Азбучник детињства / Од авлије до школе, 2001.
Записи из магареће клупе /Микроесеји, 2003.
Књижевнокритички текстови, 2004.
Пубертетска љубав Соње Савић (роман), 2007.

Најновија књига Г-дина Бранковића је посвећена «Сенима матере Полексије Бранковић, рођене Јеленковић...»Та посвета је писца обавезивала у много чему. Али не само аутора, него и уредника, лектора и коректора. Одабрали смо и овде публикујемо само запис, који је можда и најбољи у књизи. У ствари, да су лектор и коректор урадили свој посао како треба, можда би и читава књига заслужила најтоплију препоруку. То је у суштини књига записа, кратких прича, песама - хибридна, не и полиграфска књига у правом смислу речи. Врло често, из саме књиге штрчи нарциѕам, када се аутор позива на неке своје стихове скромног домета, прескромног. Убудуће би овај аутор, самим тим или баш зато што је превалио педесет и коју, морао да поради на сузбијању властите самодопадљивости, читалаца ради и штедње папира ради. На понеким местима, урањајући у свет источне Србије и свог детињства, који као да су обрасли маховином, Бранковић открива један ишчезли свет, неповратно изгубљен... Тамо где би требало да буде уверљив, он је патетичан... Бројне штампарске и лекторске грешке иду на рачун одговорних, они су наведени. Ово није књига нових народних записа у дијалекту источне Србије, већ хибрид једног писца који би могао више и боље, али мпод одређеним наведним условима. Ова врста елементарне и реалне књижевне критике не може му штетити, зар не?Некима се могу учинити све ове напомене као закерања и ситничарење, ми не тражимо да нам верујете на реч. У краткој прози коју публикујемо овде, рецимо, аутор употребљава локализам "скакала је крв"; зар није примереније и живописније куљала, шикљала?

(Алис Суз Кузман Белатукадруз)