Неуспех и неправда су изазов / Белатукадруз

ОПЕТ ТО, МАЛО ДРУКЧИЈЕ

1.

У бољем је стању отпад, или неки

други запуштени простор, од мог радног стола.

Студен, хаос и одлагање су ту натрпали

свашта. Чачкалице и значке, делове јарбола,

потрошене батерије, спајалице, прах.

Али ја знам - тај неред је као палимпсест,

и испод тога постоје слојеви, страх,

испреплетен са амбицијом - дубља свест.

Касни жуђено пролеће, много касни!

Замрзнута је већ дуго добра подлога.

Хаос је нашао своје пристаништа.

Далеко је још до сређења, цветања глога.

Зимским сном медведа спава пристрасни

архитекта. Бог није затворио Чистилиште...

2.

Отпочео је Инвентар Складишта,

велики, потпуни - без краја.

Када? Беше ли то пре двадесет

година, или прошлог маја?

Пробијам се кроз Лавиринт,

кроз мрак. Од једног до другог бокса

пакла. На крају вијугавог ходника

мрачног, можда постоји Средиште

у коме нећу открити и савладати

чудовиште већ перфидног сводника?

Или заводника? Прашина је већ до колена.

Кроз њу се тешко иде, као кроз блато.

Вапаји се разлежу свуда занемарених,

као у густој магли распршено јато...

(Средином децембра 1995)

ФАБРИКА ЛУТАКА

(Предговор Стрпљењу)

1

(Дечија болест)

Тај кашаљ, што навире, као потајница,

убрзо понире у ноћ као клокот:

тишина, поново и поново,

повлачи тешки локот –

несаница и кошмар одшкрину тешка врата

која је судбина већ једном залупила.

Тај кашаљ диже на устанак ствари

и савест против свих наших трпила.

Тај кашаљ (дечији), као да је поручен

од директора Фабрике лутака – Групулекса?

Болест је поодмакла. И увелико, неразлучен,

узрок њен топи се попут кекса

у шољи чаја. Живот је скучен.

Тај кашаљ, тамо – у спаваћој соби – омекшава

о в д е олово, дијамант. Уметник је увучен

у смрзавање. Собе су као фрижидери. Кошава

дува ли, дува! Брија на суво врх нерава,

језа долази одозго, силази низ врат.

Голица пршљенове кичме, као влажна трава,

скупљајући, зачепљујући бубреге. Ко рат

опречних помисли – немирна савест.

Тај кашаљ, тамо, о в д е одјекује

као ехо грмљавине у кланцима. Тишином

шири се концентричних кругова. Ту је,

тај кашаљ – тамо, што се не стишава,

да опомене Оца или Дух, што је исто,

на пролазност славе која лишава

Душу просветљења, као Мефисто.

Толико има немара. Све је већи и већи

слој преко свега Последње прашине.

Јанус, Мефисто, Групулекс не сањају о срећи.

Они у мраку производе, не прогрес – аршине

по којима се гомила струготина, брда прашине.

Слепи мишеви, ђубриште, град, шљака, мрак,

крпе, паукови, каросерије, зарђале машине,

отпад : Епоха крпе. Проћелави Групулекс носи фрак

Доктора Фауста, директора познате фирме,

опсенарске. ФАБРИКА ЛУТАКА је радионица чини.

Тај кашаљ (тамо, у дечијој соби), овде је феномен.

Ко понор скрива одгонетку судбине у дубини.

Нешто се у мом животу завршило?

Нешто, као кашаљ, тек, започиње?

Неискорењиве, као пиревина,

стрепња и туга, као прво иње,

прекриле су досадашњи живот – сто,

откривши почетак и хиљаду других

почетака. Поклоњено ми је, Боже,

зар, све што, ма где, ма кад, изгубих?

Неуспех и неправда су изазов.

Тај кашаљ мачји није, ни дечији

више није. То је карика пукла,

хир кратковидих, ипак, нечији :

слика профитерских односа. Висинска скала.

Тај кашаљ већ одавно није оно

што се већ дуже време чини. Будала –

ма, све чешће, све више – монотоно –

безвољно чак хијерархију харамбаша, потура,

и хаос мрачних Складишта –

не проћелави Господин Групулекс,

већ његова ФАБРИКА ЛУТАКА (освојена пландишта).

Није га, дакле, поручио Господин Групулекс

(погрешна је полазна премиса).

Тај кашаљ – тамо – низ нерасветљених тренутака

покушава да, о в д е, судбином држи изблиза.

Тај кашаљ неће да поштеди ни Оца ни Сина,

ни брата, друга, пријатеља. Ни дете, ни фрак.

Ко мисао, тај кашаљ пробија кроз време,

кроз кости, ко рендгенски зрак. . .

2

(1994)

Где се стало? Може ли поглед

обухватити минуле месеце?

Колико је попушено дувана?

Колико изгубљених дана,

ноћи? Због чега? Где се накупило

више : у оклевању или у шпаркасама деце?

Прерано је сазрело грожђе – пре

од искуства – унутрашњег воћа.

Није ли била боља од залетања

и свих слабости – самоћа?

Шта то спутава Дух?

Шта то на тавану чангрља?

Неред? (Неред је ближе животу. )

Ред? Чежња за њим према гробљу срља.

(Крстовдан, уторак, 27. септембар 1994)

         = извор: из необјављених рукописа српских песника