УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Магазин (излази десетодневно)

  • НОВИБУСУР 00433 - 00434 /2017. - *СУРБИТА Диз НовиБуСур – * *Новине будућности* *Десетодневни избор "Заветина"* Седиште летње редакције "Новибусура", "Заветина" *Стара наша косовска метафиз...
    Пре 1 дан

уторак, 27. мај 2008.

Терен за изградњу Музеја немогућег ратара, Звижд, Карта горњег тока Пека, Лукићи


Мишљеновац лежи на излазу клисуре и изван звишког басена, али административно припада Звижду и економски је упућен на Кучево. Село је старијег постанка, али у животу његовом нема непрекидности. Расељено је почетком XVII века и поново насељено крајем истог века, али је опет расељено око 1720 године. Мишљеновац се убрзо почео поново насељавати, и већ 1733 године у њему је било 17 домова Срба и Влаха. Обновили су га Срби и у породици Црностокинаца (славе Св. Ђурђа) очувало се врло живо предање о њиховом претку Црном Стоки који се доселио у Мишљеновац крајем XVII века из полимских Васојевића. Црни Стока се није дуго задржао у Мишљеновцу, већ је као сточар често мењао место. Прво се преселио у блиско село Душманиће, а одатле је прешао у суседно село Клење, затим у Раброво, па у Триброд и на послетку се задржао у Великом Градишту. Овде се завадио са спахијом и побегао у хајдуке. Хајдуковао је неко време по околини са хајдуком Јанком из суседног села Мустапића; кад су се аустриском окупацијом прилике промениле вратио се поново у Мишљеновац. Преци Маринковића (славе Св. Николу) досељени су с Косова између 1720 и 1733 године. У исто доба доселило се и неко-лико влашких породица из Баната; њихови потомци су данашњи Срејићи, Кочићи, Јојићи, Марковићи (сви славе Св. Ћирика), Ракићи (славе Св. Петра) и Голубићи (славе Св. Ђурђица). Ове су влашке породице упале у српску средину и помешале се са српским живљем, што је утицало на њихов карактер, обичаје и начин живота. Постепено су преиначавали своје особине и прилагођавали се начину жи-вота и обичајима српског живља. Примили су прво славу да би и они могли позивати и гостити своје суседе Србе, а постепено су усвајали и друге српске обичаје. Кроз генерације су заборавили свој матерњи језик, те им је тиме ишчезла најкарактеристичнија особина; данас једино предање везано за ове породице, указује на њихово влашко порекло. Са истом струјом влашког становништва доселило се доста и српских породица из Баната, и населило по местима где је поред простора за стоку било и земље за обрађивање. Власи су ређе бирали оваква места, јер су се бавили више сточарством, нарочито овчарством, а слабије земљорадњом; они су због тога радије ишли уз Пек у планинске крајеве и бирали средину сличну свом старом крају. У то доба су се доселили из Баната и преци српских породица Јосића и Поповића (славе Св. Аранђела) и поп Јова, предак Попића (славе Св. Ћирика). После аустриске окупације, затим крајем XVIII и почетком XIX века, када је настало врење у Србији и побуна против јаничара, појавила се јака струја досељавања из источних крајева Србије. Поход против Пазван-Огглуа у Видину, који није успео, изазвао је такође досељавање многих породица из околине Видина, Крајине и Тимока. Ово су били више земљорадници, који су се радије насељавали на местима где је било више земље за обрађивање, док су ређе ишли уз Пек у планинске крајеве. У то су се доба доселили из околине Зајечара преци Лукића (славе Св. Аранђела) и населили прво у селу Нересници, где их је природа штитила од турског зулума. Доцније су се преселили у Мишљеновац, где је било више земље за обрађивање и где је природа слична природи њиховог старог краја. Иако су побегли од турског зулума из свог старог краја, он их је и овде нашао и натерао једног члана ове породице, Рајка, да се одметне и да хајдукује по мајданпечким планинама. Због тога су Лукићи морали често мењати места, да би заварали траг Турцима; вратили су се у Мишљеновац тек пошто су Турци ухватили хајдука Рајка и обесили га недалеко од Мајдан-Пека. И данас се место где је Рајко обешен зове Рајково. а речица у близини Рајкова Река. Преци Црвенкића, Војића и Рајковчића (славе Св. Лазара) доселили су се такође у исто доба из села Јасенице у Крајини. Од Црвенкића је био хајдук Станко који је хајдуковао заједно са Рајком; њега је издала сестра и Турци су га обесили у Горњој Крушевици (Кучеву). Манојло, предак Башића (славе Аћима и Ану) доселио се такође у исто доба из села Шаркамена у Крајини. Преци Дабића (славе Св. Ђурђица) дошли су из видинског краја, а преци Мишића (славе Св. Стевана) из зајечарског краја. Из села Брестовца, код Зајечара, доселила су се два брата; један се вратио натраг у Брестовац и од њега је тамошња Кочина фамилија, а други је остао у Мишљеновцу и од њега су данашњи Стојиловићи (славе Св. Петра). Хајдук-Вељкова Крајина је била такође узрок јачег насељавања овог села становништвом из источних крајева Србије. У то су доба дошли из села Јасенице у Крајини Груја, предак данашњих Грујића (славе Св. Ћирика) као и преци Кузмића, Ракића, Јелића, Обретковића и Милојевића (славе Св. Ћирика). Из истог су места дошли у то доба преци Симића и Новића (славе Аћима и Ану) и Илића (славе Митров-дан). Ових последњих има и у селу Зеленикову код Голупца. После ослобођења Србије и у другој половини XIX века било је појединачних досељавања из Браничева. Тада су дошли преци велике фамилије Миленковчића (славе Св. Лазара) из села Триброда у срезу рамском; они су старином из Баната. Преци Радића и Милетића (славе Св. Аранђела) досељени су из села Макаца, такође у срезу рамском.
(стр. 29 -30)

ГЛАСНИК ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВААнт. ЛазићНАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРEДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Sur le peuplement et le developpemennt des habitas danas la region du Pek moyen et du haut Pek
(Посебан отисак из Гласника Географског друштва у Београду, св. XXV, Бењоград, 1939 , стр. 10 – 36)

Нема коментара: